Пише Горан Киковић,српски историчар у Црној Гори

-Истакнути, национални и просвјетни радник из плејаде најстаријих беранских просветитеља, дугогодишњи и један међу првим учитељима основне школе код манастира Ђурђеви Ступови, представник Срба у Сјеничкој и делегат Сретењске скупштине у Скопљу, ујединитељ, предсједник беранске општине, бански вијећник, заслужни грађанин Берана. Родио се у Будимљи код Берана 1872. као други по реду син Вукашинов Дабетића. Основну писменост стекао је код манастира Ђурђеви Ступови, школовање наставио најприје у Идадији-Руждији у Скопљу, потом Сремским Карловцима, а завршио у Призренско-богословско учитељској школи, осамнаесто коло, школске 1894/95. Након завршене богословије посветио се учитељском позиву и постављен за учитеља школе код манастира Ђурђеви Ступови, гдје поред просвјетне дужности активно учествовао у друштвеном животу Берана под отоманском влашћу.-истиче о овом угледнику Васојевића његов биограф Зоран М. Зечевић.

Послије младотурске револуције 1908. као истакнути борац за народна права биран је за делегата Српске народне странке у Сјеници и Сретењске скупштине у Скопљу. Након ослобођења Берана у Првом балканском рату постављан је на најодговорнијим дужностима вароши. Био је члан обласног суда (1912), и окружни начелник. Указом Краља Николе  од 13. новембра 1913. именован је за капетана будимске капетаније. Потом писар ђаковичке капетаније са које дужности је отпуштен марта 1914. Као истакнути родољуб током Првог свјетског рата заједно са браћом Вуком и Томом провео је у интернацији, мађарским логорима и тамо остао све до његовог окончања. Послије ослобођења испред будимске општине биран је за делегата Велике подгоричке скупштине 1918; био члан прве краљевске делегације у Француској; Предсједник беранске општине у периоду 1930-35. Почетком јула 1930. изабран је за члана Банског вијећа Зетске бановине за варош Беране на којој функцији је остао до 1940. У саставу делегације Бановине присуствовао је сахрани краља Александра 1934. у Београду.

Припадао је групи најагилнијих поборника за отварање беранске Гимназије, а по њеном укидању и претварању у самоуправну, свесрдно залагао за поновни повраћај државног статуса. Политички демократских опредијељења сматран је човјеком пуног разумијевања за нове друштвене токове и нове људе. Нарочито је штитио омладину од прогона и хапшења од полицијски власти. Својим ауторитетом и учешћем у раду бројних националних удружења, допринио је свеопштем развоју вароши Берана. Био је благајник учитељског удружења (1911), члан управе Соколског друштва у Суд части (1934), и других

Између два рата живио је у Беранама, улици Војводе Лакића, а након пензионисања вратио се у Будимљу. Био је ожењен Маријом Протић. Како није имао потомства, сву пажњу поклонио је својим синовцима помажући их у школовању. Међуратно Беране сачувало је у најљепшој успомени његову дивну фигуру, увијек одјевеног у свечаном црногорском одијелу, сиједе косе и бркова, достојанственог господског држања, доследног демократу који је кроз све фазе свога живота прошао часно и уздигнуте главе. Једном ријечју био је човјек који је својом појавом и културним опхођењем плијенио људе и саговорнике. За национално просвјетитељски рад одликован је: Даниловим орденом петог степена (1906), Орденом Св. Саве петог реда (1929), и Орденом Југословенске круне трећег реда (1930). Други свјетски рат дочекао је у поодмаклим годинама. Испољавајући нескривени патриотизам одбио је сваку сарадњу са окупатором и остао по страни политичког и војног ангажовања. Послије ослобођења, нова комунистичка власт му је једно вријеме обуставила пензију. Умро је у Будимљи 1948. и тамо сахрањен у породичној гробници. Мало је више оваквих васојевићких првака и угледника какав је несумњиво био Милић Дабетић,који је заборављен само зато што никад није припадао пропалој комунистичкој банди.