Пише: Иван Милошевић
Тешко се навикнути на овај градски јутарњи мир. Чак се ни мачке не чују, као да су се и оне негдје сакриле у неки свој карантин и преду своу причу. Са терасе видим да се по Подгорици разлило прелијепо јутро, али џаба што је лијепо када га мало ко види. Видим да из излаза не излазе пензионери у јутарњу куповину новина, хљеба и нешто млијека. И они се забрундали у своје кревете у слушају наредбе или препоруке Националног координационог тима за борбу против коронавируса. Иако сам до сада свако јутро са балкона на околним терасама поздрављао комшије које су, попут мене, изашле на јутарњо протезање, јутрос их нема. Чекао сам их десетак минута, али залуд. И они се сакрили у ћошкове својих станова и не маре за Сунце које се овога јутра разлило над Подгорицом.
И кажу да је ово тек почетак и да тек слиједи епидемија. Биће, изгледа, луксуз изаћи и на терасу, јер и тамо може да те стрефи овај пандемични вирус. Што смо више ближи мраку пандемије, јутро као да сија неком јачом свјетлошћу и Сунце као да емитује неке јаче таласе.
Јесте да смо на све ово припремљени. Више од три мјесеца нас засипају вијестима да коронавирус напада, а да ми треба да се бранимо и да је ово вријеме дефанзиве, гранитне одбране, доба скупљања, а не ширења, епоха себичности, а не алтруизма, доба материјализма, а не духа, али необичан је тај тако брз пристанак на изолацију и бјекство у четири зида. Ерих Фром је написао прелијелу књигу „Бјекство од слободе“ и колико памтим рационализовао ирационалну потребу човјека да одговорност за своју судбину преда у туђе руке, јер је некако то лакше, него сам управљати својим животом. Нијесам сигуран да се баш ту крије права дефиниција нашега коронавремена, јер ипак се налазимо пред физичком пријетњом невидљивог и расположеног агресивног противника, па је изгледа пожељно против њега се борити видљивим повлачењем и заузимањег обрамбеног гарда.
И поред тога, негдје у онтологоји ове пандемије крије се неко бјекство и то од свијета од којег смо направили не-свијет, од себе које не можемо да препознамо, од других који су пријетња, а не одговор, и од слободе која је тако тешка и носи тешко бреме за собом. Можда смо се и због тога тако олако препустили државним и епидемолошким стегама и брзо ћемо се на њих навићи и то много брже него што ћемо се икада навићи на стеге слободе и њеног начина живота. Када све ово прође биће доста оних који ће плакати за овим корона временом.
На тераси сам чекао 15 минута да се барем мачка појави на улици, а неки комшија на тераси. Не дочеках ни једно ни друго.
