Пише: Иван Милошевић
Баш сам се чудио гдје нестадоше београдски ДПС Црногорци и филијалци овдашње владајуће странке, кад данас из центра Београда грунуше они на велика врата и рекоше оно за шта су плаћени, а за што им Срби у Црној Гори не би дали ни паре, а мислим да би им и Београђани удијелили тек по који динар. И све је било некако у том стилу и као на просјачком штапу којим су у Београду замахнули Душан Јањић, Александар Оленик и Влатко Секуловић и послали поруку Милу и његовом друштву да нијесу сами и да у самом центру великосрпске хегемоније и србијанске опсерваторије за померање орбита звезда и црних рупа, имају своје хероје, оносно јахаче другосрбијанске магле и витезове од “Трамваја двојке”. Све се њима и ту некако завршава, па и њихова прича траје таман толико колико пјешке одпјешаче од “Москве” до “Славије”. Негдје око Југословенског драмског мало предахну у позоришном ресторану, сјуре два или три вискија или пола литре “црног” и одтетурају до Славије и сву причу о окупацији Црне Горе од Србије и Новом србијанско-гарашаниновом програму уништавања црногорске нације, утопе у сифон соде и разблаженог шприцера, након којих се стропоштају у плаћене апартмане “Славије” и наставе да у поспаном мамурлуку сањају Милове снове и прогањају његове зле демоне и београдске вјештице. Више се ту не зна ко пије, али се добро зна ко плаћа, а тај ко плаћа изгледа не штеди, јер воли да се његови витезови “монтенегринског стола” чују на Теразијама и наученим и приученим говоранцијама заведу понеког пензионисаног залудника или бескућника који се на њиховој трибини сакрио од београдске промаје или кошаве и ташмајданске хладноће која леди нервне завршетке и менталне вијуге и не дозвољава им да раде, јер кад прораде онда се пробуде и нема тих Јањића, Оленека и Секуловића, који би их потом вратили у пређашње омамљено стање.
-Одједанпут смо имали и имамо и даље поплаву великосрпског национализма који као да је био негдје сакривен, чучао и чекао прави тренутак или погодан моменат да се појави и да поново крене са ‘догађањем народа’ такозваним које смо имали крајем 80-их, а ево нисмо ни знали да можемо да имамо то поново, казао је Оленик.
Олињала Оленикова фраза запарала је уши дорћолским врапцима, узнемирила калемегданске голубове, пробудила из зимског сна золошке медвједе, укрутила пресамићене орангутане и из магичног сплета извукла разне бјелоушке, удаве, питоне, мамбе и слонове, у лету изнад воде следила топлокрвне фоке и скратила вратове калемегдансим жирафама. Аплауз који се чуо испод Калемегдана јурнуо је на врата и на столице које су празне слушале Јањића, Оленека и Секуловића и заузела прве редове плаћених суфлера и доживотно плаћених Милових шаптача.
Као из неке Орвелове књиге данас су са Теразија у интерпретацији поменутих витезова од “Трамваја двојке” емитовани сигнали према тајном предајнику у Подгорици смјештеном на крову РТЦГ-а, који је њихову трибину преносио уживо, у ХД резолуцији, мртвој тишини и подгоричком прекоморачком муку. Јесте да их је мало ко чуо, али их је чуо онај који је то од њих тражио да кажу, како би и тамо и овамо показао да има своје хероје, витезове, ритере, коамндире, пуковнике, генерале, воднике, али и професоре, аналитичаре, адвокате и остале који не виде оно што сви виде, односно на десетине хиљада људи на подгоричким улицама украшеним свијећама и иконама, молитвом и братском жељом да све прође како треба и да коначно брат постане брат и зна за брата, склопи виртуелне и стварне пушке, праћке и пецкалице, пружи руке своме најрођенијем и каже: “Опрости”!
Али, џаба, за витезове и хероје “Трамваја двојке” све је то једна велика обмана, опсцена сулуде великосрпске варке усађене у гене овдашњих Срба још од Дукље, Туђемила и наовамо, а посебно од Његоша који нам је трансплантирао туђу свијест и савјест и закуцао нас за литице Ловћена и Дурмитора и оставио нас побесњелим јастребовима да нам кљуцају по лобањи и ваде изнутрице. И то све док нам ови садашњи ДПС јастребови из Подгорице, али и из круга “двојке”, коначно не усадише нова генетска сазнања и нове ДНК ланце по којима нијесмо оно што јесмо, али јесмо оно што они хоће да будемо. И у тој борби некако се олињало провлаче све теме и дилеме овога нашега несрећнога и плаћеног свијета и не дају нам да погледамо себи и другима у очи и признамо да смо криви јер ништа нијесмо криви и да смо дужни јер никоме нијесмо дужни и да смо сами јер никада нијесмо сами и да смо луди, јер смо препаметни! Да ли се то читав смисао сурвао у космос бесмисла за који нема лијека?
