Седморица америчких официра под заклетвом су потврдила истражној комисији Комитета за праведно суђење у Њујорку да су “Михаиловића сматрали за верног савезника”, одбацивши сваку оптужбу за сарадњу с Немцима, за коју га је теретио суд у Београду.

У исто време, петорица британских официра, и поред снажног притиска Лондона, који се још 1943. одрекао Драже Михаиловића, послали су писмо Комитету у Њујорку, у којем тврде да су лично присуствовали “у десет четничких напада на силе осовине”.

– Осим тих, чисто војних операција, снаге генерала Михаиловића притекле су у помоћ бар једанаесторици британских и стотини одбеглих савезничких ратних заробљеника, и спасли 40 савезничких авијатичара – написали су британски официри Армстронг, Бејли, Џеспер Рутам, Ерик Гринвуд и Кенет Гринлиз.

Њихова влада, нешто раније, напустила је Михаиловића и придружила се Титу – због “неборења четника”. И истина, у великом броју порука с терена, пуковник Хадсон, и касније пуковник Бејли, подвлачили су чињеницу “да је немогуће очекивати исти степен војне активности какав је био код партизана, од покрета састављеног углавном од сељака земљопоседника, као што је био случај с Михаиловићевим покретом”.
Секретар Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу Дејвид Мартин, разматрајући Други светски рат у Југославији, партизанском покрету “одаје признање које му се дугује”.

– Борио се више него иједан покрет отпора у Европи и “пролетерске бригаде” које су сачињавале војно језгро покрета, по свој прилици, биле су најжилавије и најпрекаљеније герилске јединице у зараћеној Европи – написао је Мартин, остављајући недоумицу:

– Да ли је то уопште био покрет отпора или револуционарни покрет, коме је једини циљ био успостављање комунистичке диктатуре?

Милован Ђилас је, одговарајући на слично питање, одговорио:

– Војне операције нас комуниста биле су мотивисане нашом револуционарном идеологијом.

Черчилу то сигурно није морао да саопшти Ђилас, тако да је, како је и сам касније записао у својим мемоарима, сећајући се разговора са Стаљином, судбину Југославије за наредних педесет година запечатило велико мешање карата империјалних сила, онако, у пролазу. То је и разлог зашто се једино у Југославији примењивала друкчија тактика покрета отпора.

У Француској, Пољској, Норвешкој, Холандији стратегија савезника била је: притајити се, нервирати непријатеља пасивним отпором, саботажом и ситнијим герилским нападима, и избегавати велике оружане сукобе све док се не изграде довољне снаге за општи устанак. То је управо била Михаиловићева стратегија, коју су Британија и Америка свесрдно подржале на почетку рата.

– Дража Михаиловић, суочен с немачким репресалијама због напада националиста 1941. године, обавестио је савезнике да даље крупније акције против Немаца немају никакве сврхе, све док савезници не буду спремни да се искрцају на Балкан – написао је у извештају Штабу 2.677 регименте, пуковник Роберт Мек Дауел. – Овакав став је био у потпуном складу с политиком британске и америчке владе према свим патриотима у окупираним земљама. Неспоразум Британаца и Михаиловића избио је поводом саботажа и мањих чинова отпора.

Националисти у Србији, а посебно у Београду, ипак, наставља Мек Дауел, одупирали су се пасивно и саботажама све време окупације, а у источној Босни то је пре било правило, него изузетак.

– Све време националисти су подносили немачке одмазде, били стрељани и стављани у концентрационе логоре. Само су Пољаци поднели жртава као српски националисти – закључује Мек Дауел.

Те одмазде биле су добродошле комунистима, тврди секретар Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу.

– Сваки демократски покрет отпора мора да води рачуна о жељама сопственог народа и мора да се труди да га заштити од немилосрдних одмазди – написао је Дејвид Мартин. – Комунисти, пак, нису имали те обзире. Може се рећи да су им те одмазде чак одговарале, уколико се нису тицале њих лично.

Јер, „после тих масовних уништавања и попаљених села, стотине, а некад и хиљаде сељака бежало је у шуму, где су их дочекивали стручњаци за врбовање“.

Круг масовних убистава тако се настављао:

– Сељаци који су као последицу тих одмазди изгубили своју стоку, своје домове, чланове својих породица, били су одлични регрути за комунистичке батаљоне; јер су горели од жеље да се освете непријатељу, не обазирући се на то што ће њихова освета бити повод за нова масовна убиства и за паљење нових села.

Адолф Хитлер увек је сматрао српске националисте највећим непријатељем на Балкану. Чак и при крају, 22. августа 1944, Хитлер је фелдмаршалу Максимилијану фон Вајхсу и Херману Нојбахеру нагласио да „разуме се, нема помена о давању оружја четницима“, и подвукао да Немачка мора „одлучно да се одупре сваком плану за стварање велике Србије.”

Генерал Алберт Јодл изнео је Хитлерове погледе, према Нојбахеровим мемоарима, овако:
– Српска војска не сме да постоји. Чак је боље изложити се извесној опасности од комунизма.

Шеф Гестапоа за Србију, пуковник Вилијам Фукс, рекао је на суђењу у Београду да “Гестапо није имао никаквих веза с генералом Михаиловићем“.

– Штавише, ми смо Михаиловића увек сматрали за непријатеља број један. Зато су сви припадници његовог покрета били прогањани без милости – рекао је Фукс, пред запрепашћеним државним тужиоцем.

– Од Хитлера, па до нашег последњег војника на Балкану, генерала Михаиловића и његове герилце сматрали смо највећом опасношћу по нас.

Тужилац није издржао:
– Доста! Ни речи више. Захтевам, другови судије, да се претрес одмах прекине и да суђењу овом злочинцу више не присуствују страни дописници.

Овај фељтон Вељка Лалића објављен је у “Новостима” 2005. године