Пише: Иван Милошевић
Шта човјек да напише поводом хапшења Гојка Раичевића и Дражена Живковића? Речено је током дана све. Своје је рекла опозиција, добар дио медија, обична јавност. И сви они су у праву и не вриједи понављати њихове ријечи осуде притварања два новинара чији је највећи гријех што не мисле као ДПС и што им владајућа прича пара грло, тјера их на кашаљ и не да им да мирно сједе кући и буду послушни грађани ове несрећне државе.
Неће се они увриједити, али ми је од њих некако више жао ове јадне државне скаламерије састављене од управника зграда, па до врха државе, која се љуља и од тог љуљања се спашава тако што хапси новинаре. Као да нема за што или за шта да се дохвате, па су насрнули на оне који немају чиме да се бране, осим пером, здравим разумом и српском побуном. Међутим, овакви примјери показују колико је заправо то перо, тај здрави разум и српска побуна, велика опасност за ову тобож монолитну и као стијена чврсту идеологију и праксу ДПС-а.
Како да ми није жао да гледам ту колону државних службеника који сваки дан одлазе на посао и глуме да је све у реду, да се ближи први, да се ближи плата, да се ближи школски распуст, па онда љето, па онда опет Нова година, Божић и све тако укруг. Данас када сам био на градским шалтерима нико са оне друге стране није ме у очи погледао. Забили су носеве у неке папире, лупају штамбиље, кувају кафу, припремају сендвиче, мјеркају сатове када ће пауза… Као да једва чекају да се казаљке на сату паркирају тамо гдје требају, па да се стуште дома, покрију преко главе и тако покушају да сакрију стид који и они ових дана осјећају. И то не само због Гојка и Дражена, али и због њих, али и свих оних из ријеке вјерника који се ових дана разливају нашим улицама.
Можда и нијесам у праву и можда видим нечега чега нема, а чега бих волио да има, али ми се учинило да сам данас иза општинских шалтера видио гомилу стида. Насупрот њима ја сам без стида тражио од њих оно што ми припада и што се води на моје име у њиховим књигама и тражио сам њихове погледе, али залуд. Скретале су њихове очи у неке споредне колосјеке, криле се иза непознатих паравана и тражиле утјеху. И некако ми се баш у тим моментима учинило да нам има спаса и да је надохват руке, јер када се стид разлије по овој несрећној држави мислим да ће све нас опрати од овога гријеха и ове неподношљиве власти!
Неће се наљутити Гојко и Дражен, али данас су ми од њих интересантнији били ти државни службеници који су тобож свакодневно обављали свој посао, али изгледа да то није било тако и као да је и њима била мука од тога што раде и трпе деценијама. Стид им се гомилао у очима, а чини ми се да ће он спасити и нас и њих. Можда јесте апсурдно, али ми се чини да би још једно овакво хапшење разбило све контроле тога стида и да би он прокуљао са општинских и републичких шалтера и владајућих канцеларија и кабинета на улице и стопио се са побуном пробуђених Срба и осталих којима је доста неправде и ове власти. Када се то деси биће то почетак краја ове власти, која је своје присталице оперисала од стида и рекла им да нема чега да се стиде. Рекао бих да је томе дошао крај и да се и они стиде. Има, дакле, наде! Барем се надам у то!
