Пише: Иван Милошевић

Јуче ДНП, данас Демократе, за који дан ДПС. Све конгрес до конгреса, све конгресмени до конгресмена, све сенатори до сенатора, све петокрака до петокраке! Црна Гора јест малена, али је пуна комуниста. Овдје комунисти расту као печурке послије кише, обнављају се, добијају посебну идеолошку инфузију и стамено корачају стазама Сутјеске, Неретве и Игмана! Од толико комуничарења ухвати ме нека језа, од толико споменица смрзну ти се четничка крвна зрнца, кокарди ти се објеси од неког комунистичког смога и шлога, спопадне те нека жгаравица, почнеш да штуцаш, муцаш и питаш се – па, је ли све ово могуће, има ли ико овдје опасуљен од комунизма, да каже коју антикомунистичку и пошаље ове конгресмене тамо гдје им је мјесто! 

Милан Кнежевић сваки мјесец помиње партизанске споменице. Алекса Бечић изгледа и да спава са њима, док у ДПС-у споменица замјењује личну карту. У ДПС-у не знају ни да се прекрсте док не оду до Брозовог споменика на обали Мораче, поклоне се свако јутро и дају заклетву да и послије Тита – Мило!

Прије неки дан је и потпредсједник скупштине из редова Демократа, чим је чула да се помињу четници, онако усплахирена и сва залептерисана, појаснила да је у њеној кући пар партизанских споменица! Ваљда је хтјела да покаже да нема везе са четницима, да се у њихово коло није мијешала, али да оно партизанско игра и даље и то скоро 35 година након што се комунизам распао као мјехур од сапунице, а испод мјехура на видјело дана искочили су милиони и милиони невиних жртава комунизма и то од Сибира, па до Голог Отока! Али џабе распад комунизма, џаба суноврат петокраке, џаба ЕУ резолуције против комунизма, џаба на тоне и тоне докумената о злочинима Тита, Саве, Ђиласа и Јова…

Џабе, џабе, часна ријеч и неријеч, џаба списак и сво по списку, џаба јаме и вртаче, џаба Словенија, Бар и Крново, џаба, све је то покрио ружмарин и шаж и мирише на другарице љубичице по шумама и горама и Друже Тито ми ти се кунемо!

Мјесец конгреса комуниста, самоуправљача и разних идеолошких добављача! Црном Гором се овога децембра развлачи дрезденска магла из 1928, године, згушњава се негдје изнад Ботуна и Дурмитора и гута све што јој се нађе на путу. Посебно је халапљива када наиђе на по којег четника и поштоваоца традиције ЈВуО, смаже га онако као за ужину и од њега не остану ни дугмићи! 

Дрезденска магла ваља се овога децембра Црном Гором, иде од врата до врата и мјери густину у канцеларијама ДНП-а, Демократа и ДПС-а. Кажу њихови челници да припадају различитим политичким концепцијама, да нијесу заједно, да их подједано не боле ране свога и српскога народа, али џабе, имају нешто заједничко, дрезденско и голооточко, сибирско и архипелегашко и гулашко, стаљинистичко, брозовско и миловско! 

Од толике концентрације комуниста и то сред децембра хвата ме нека чудна температура, бриде ми ножни прсти и сврби позадина. Као да најављују мој бијег са овог острва комунизма на Балкану, али џабе! Немам гдје, а нијесам више ни млад и не преостаје ми ништа друго него да се гушим у мемли дрезденске магле. И то оне најгушће која је своју мрежу разапела негдје изнад Ботуна и Љајковића и накалемила и на Лијеву Ријеку, Беране и Пљевља! Гуши ме дрезденска магла, али опстаћу, не знам зашто, али баш због тога што не знам покушавам да разбијем и не удишем дрезденску маглу ботунског подтипа. И колико се против ње борим, толико сам и жив. Јесте џабе, али морам, не одустајем. До задњег непостојећег црногорског четника!