Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Као и сав нормалан свет, и ја се редовно возим аутобусима по граду. Неколико станица, овде-онде, и стигнем брзо, понекад чак и проћаскам са шофером, али углавном посматрам Београд кроз прозор ГСБ-а, стојећи, и видим га другим очима.
И све би било дивно да се у градском превозу не догађа нешто невероватно, од чега ми се диже коса на глави, а нисам приметила да то још неком смета.
Пре неки дан, у аутобусу, једна жена је причала телефоном: могли смо да сазнамо колики јој је билирубин и како стоји са гвожђем, онда да је јуче кувала пасуљ, баш јој је добро испао, па ће га имати и за сутра, што, подгрејан је још бољи, па је л’ није, да јој њен Жућко (очиглено њен пас) сваке ноћи заспи код ногу, да су јој ћерке, обе, у Аустрији, да је и звала да се лепо испричају о свему, каже иде до задње станице и да нигде не жури, да имају времена да проћаскају о свему, да је у последње време нешто боле ноге, да не верује да је Миле нашао другу…
Убадале су ме њене речи у мозак као да су од гвожђа. Окренула сам се, хтела сам да јој кажем да се утиша, и да нас не занимању њене приче, али уздржала сам се, схвативши да сам вероватно једина коју тај гласан телефонски разговор нервира. Немало пута студенткиње су ми се драле за врат довикујући се са рођацима из унутрашњости, други су се жалили на колоквијуме, или на љубави, или на студентски дом. И све то као да су сами у простору, као да око њих нема других људи. Као да су у својим дневним собама.
Није проблем што људи причају телефоном, него што причају гласно, о личним стварима или о глупостима, свеједно, као да други људи око њих не постоје.
То заиста нисам видела нигде на свету. Ни у једном аутобусу, ни у метроу, ни у возу нисам видела људе који причају гласно телефоном, а код нас такве гласне изливе речи можете да доживите и у паркинг-сервису и у банкама и у продавницама.
Гласни разговор, у ствари, представља прецртавање присуства других, њихово симболичко брисање, док је у исто време својеврсно отимање заједничког простора који је, у главама оних којима нико није објаснио, одједном схваћен као позорница.
Јавни простор постао је приватна својина неваспитаних људи, који су слободу схватили као слободу да се не обазиру.
А ради се о томе да се о приватним стварима, пред незнанцима, ако већ мора да се говори, говори тихо.
