Пише: Перица Ђаковић

Након што је, напокон, постигнут могући договор око 44. владе, а тиме се и пронашао излаз из политичке кризе у којој је запала Црна Гора, услиједило је неколико обраћања и саопштења оних који нису задовољни понуђеним рјешењем. Пошто је кандидат за премијера Спајић саопштио да има већу подршку од очекиваног, а предложени кандидат за предсједника Скупштине Андрија Мандић изјавио да његова коалиција прихвата све што је договорено на састанку нових конситуената 44. владе, прво се огласила амбасадорка САД. Мало чудно, признаћете, јер Спајић сигурно не би ишао против сугестија који долазе од међународног фактора. По свему судећи, зелено свјетло да ЗБЦГ може у владу дао је предсједнику Црне Горе „највјероватније“ амерички секретар Антони Блинкен. Кажем „највјероватније“, јер је по повратку из Њујорка Милатовић саопштио да је разговарао са јаче позиционираним политичарима у САД од господина Ескобара (који је напрасно одустао од најављене посјете Црној Гори), и по доласку у Подгорицу одржао хитан састанак са Спајићем коме је сигурно пренео поруке са пута у САД. Како другачије протумачити Милојкову одлуку да умјесто мањинске подршке од ДПС-а (за шта су се залагали из више амбасада) одједном прихвати мањинску подршку ЗБЦГ, нудећи за узврат Андрији фотељу предсједника Скупштине коју је прије тога обећао лидеру Демократа Алекси Бечићу.

Послије америчке амбасадорке, у сличном тону су се огласили и из ДПС-а тврдећи да ће избором Мандића Црна Гора скренути са евро-атланског курса и добити проруску и великосрпску владу. Уз већ познату реторику њиховог бившег предсједника Ђукановића, ДПС сада додаје и ријеч „оптужени терориста“ (мислећи на изрежирани „Државни удар“ са праћкама), али и унапријед оптужује све који ће дати свој глас за 44. владу и тиме да ће “издати Црну Гору зарад партијских интереса”!? Као да они заборављају (а што није чудно) шта се све дешавало у недавној прошлости и како су неки ради амбасадорских фотеља, а можда и нешто кеша, разбили партијско јединство за рад очувања баш ДПС-а и Мила на власти. Уз све то опет иста реторика да су и овога пута сви који су за овакву владу послушници Београда и Вучића, као да они сада немају пречих и већих проблема од избора црногорске владе и пописа. Битно је направити подјеле и створити непријатеља, а то је по систему „дежавија“ најлакше урадити.

Што се пак прављења владе тиче, не знам зашто је кандидат за мандатара изгубио толико времена у тражењу пута који је свима послије 11. јуна био видљив, доводећи у питање свој политички покрет па и своју политичку будућност. Свима сем Спајићу и некима око њега било је јасно да је рецепт за успјех наставак августовских избора из 2020. године, или боље рећи, рецепт састављања подгоричке власти. И ако је, кажу, све договорено, па чак и урађен нацрт споразума између партија које ће чинити нову владу, по оној народној „кога змија уједе и гуштера се боји“, док се све не потпише и одржи наставак скупштинске сједнице и изабере њен предсједник, а поучени виђеним досадашњим током преговора, о прогнозама треба остати уздржан.

Још није до краја јасно да ли ће ипак Спајић, како је најављивано, разговарати са Абазовићем и његовом УРОМ и да ли ће за њих бити мјеста. Не треба заборавити да је баш Дритан 30. августа донио пресудне гласове за историјску побједу дотадашње опозиције и најавио Милов крај, који се десио на потоњим предсједничким изборима. За надати се да ће код Спајића ипак овога пута превагнути политички, а не лични его, да ће ипак доћи до разговора и да ће своје мјесто у влади, без обзира што је први дигао глас против начина на који се кренуло са прављењем владе, добити Даниловић и Уједињена.

Зато опрез није на одмет, како народ каже „ал не лези враже…“ јер видимо и сами ко се највише противи предстојећем попису, баш они који су руководили претходнима, не само пописима, већ и изборним циклусима. Није ни чудо јер они знају како се све може и на који начин урадити.

Зато најава ДПС-а да ће бојкотовати предстојећи попис, подсјећа ме и на изјаву Ђукановића, након одласка у опозицију, да ће поћи у шуму.