Пише: Никола Тркља

Једно од највећих и најзначајнијих католичких светилишта у 20. веку никло је у Међугорју у близини јаме Голубинка, у коју су усташе само у једном дану у августу 1941. бациле 237 деце из Пребиловаца. На свега два километра од страшног стратишта где су свирепо убијена српска деца наводно се указала Госпа. Брдо указања у протеклих 40 година посетило је више од 40 милиона католика из целог света али изгледа да нико од њих никада није чуо плач невине деце која и данас вриште из понора оближње јаме у Шурманци.

Званична историја после Другог светског рата деценијама нас је учила да је устанак у Југославији почео 7. јула 1941. године, када је партизански комесар Жикица Јовановић убио двојицу српских жандарма Богдана Лончара и Миленка Браковића на народном сабору у Белој Цркви.

Истина је, ипак, била мало другачија. Прва устаничка пушка одјекнула је у Херцеговини. Устаници под вођством попа Радојице Перишића, у ноћи између 5. и 6. јуна 1941. године, напали су усташку постају у селу Добреља код Гацка, два дана после страшног злочина на Коритима, месту између Гацка и Билеће, кад су усташе само у једној ноћи бациле у јаму више од стотину Срба.

Вест о покољу на Коритима проширила се целим срезом, а сутра вече Перишић шаље двојицу момака на Корићку јаму. Кад су се вратили и испричали шта су видели одмах је окупио људе и одлучио да нападне оближње усташко упориште.

Радојица Перишић био је први човек који је подигао оружани устанак против нациста и њихових слугу у окупираној Европи, али на јесен 1941. године, када су херцеговачки устаници почели да се деле на партизане и четнике, одбио је да се придружи комунистима. Због тога је у историјске читанке уместо Радојице стављен Жикица, који је после рата проглашен и народним херојем.

Херцеговци су се подигли на устанак само две ноћи после страшног покоља на Корићкој јами, која се налази поред самог пута Билећа–Гацко.

Локалне усташе преузеле су власт у Гацку 24. маја 1941. године, а чим им је стигло појачање са „правим” усташама предвођених повереником за Гатачки срез Херманом Тогоналом, из Јајца, и Јосипом Гамбачом, из Широког Бријега, одмах су кренули да хапсе све виђеније Србе. Оближње место Корита на путу према Билећи било им на прво на удару јер је ту био највећи број солунских добровољаца из Великог рата.

Усташе, углавном локални муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, у ноћи између 3. и 4. јуна 1941. године бациле су у јаму више од 130 Срба. Током ископавања костију из јаме 1953. пронађено је 180 људских лобања.

Најмлађа жртва од четрнаест година је био Косто Глушац, а најстарија Јевто Сворцан, који је имао осамдесет година. Највише су страдале породице Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан.

Из Корићке јаме неколико људи је успело да се спаси и њихова сведочења говоре о монструозности злочина који је ту почињен. Везали су их бодљикавом жицом и тукли маљевима а затим бацали у јаму дубоку више од 30 метара.

Обрен Носовић, један од преживелих, сведочио је 29. јуна 1946. године пред службеним органима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Билећи:

„Кад сам ја, везан са Крстом Сворцаном, доведен на руб јаме, неко од усташа је пуцао у нас из непосредне близине. Смртно погођен Крсто се срушио на земљу и повукао мене за собом. Мислећи вјероватно да смо обојица мртви, усташе су нас кољем гурнуле у јаму, која је дубока 26 метара, у дну широка око 10 метара, а при врху пет до шест метара.

Када смо довезени пред јаму, никога од раније одвезених затвореника тамо није било, јер су сви били побијени и бачени у јаму. Пао сам у дну јаме на мртвог Крста и лешеве претходно побијених људи. Вјероватно захваљујући томе, иако сам бачен са висине од 26 метара, сломљено ми је само једно ребро с лијеве стране.

Кроз кратко вријеме поново се чула пуцњава праћена падањем побијених људи на нас. Чим сам се нашао на дну, почео сам да дријешим руке и извлачим их из конопаца.”

После масакра на Коритима Срби из Источне Херцеговине дигли су се на устанак, жене и деца су отишли у збегове у планине, а мушкарци кренули да се обрачунају са усташама, углавном локалним муслиманима и Хрватима.

Корићка јама је била прва, а у наредна три месеца усташе су почеле да пуне друге херцеговачке јаме Србима. За разлику од срезова Невесињског, Гатачког, Билећког и Требињског, где је букнуо устанак, у другим деловима, а посебно у долини Неретве, Срби се нису организовали и ту су почињена највећа зверства, у Пребиловцима, Клепцима, Тасовчићима, селима око Љубиња и Стоца, Хутова и Попова поља.

Веровали су комшијама и кад су их водили на клање

Одмах по формирању власти у Херцеговини усташе су забраниле Србима да напуштају своја села и уверавали их да им се ништа неће десити. Тако су вести о злочинима споро стизале до суседних села, а усташе су током јуна и јула наставиле крвави пир.

Лаковерни сељаци који су се уздали у „комшијску реч” без отпора су хапшени и одвођени на јаме, где су убијани и живи бацани у поноре. Тако су страдали готово сви одрасли Срби из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Одвожени су на разне локације а највише их је завршило у јами Бивоље брдо, двема јамама Кукауше код Маслина, Јасоч, двема јамама у Хутову и двема у Прењу, Видоњу, где је бачено братство манастира Житомислић, Барев до… Једна од највећих гробница херцеговачких Срба била је река Неретва.

У граду Стоцу усташе су извршиле покољ Срба на Видовдан 1941. године. Поред реке Брегаве, која се некада звала Видова река, мучки је убијено око 200 Срба и затрпано у јаме из којих је после избијала крв.

После тога на ред су дошла и највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга у долини Неретве. Злочинци су жртве углавном водили на две јаме, Голубинку у Шурманцима и јаму у Бивољем брду.

Пребиловачка трагедија

Један од најмонструознијих злочина над херцеговачким Србима почињен је у августу 1941. године у селу Пребиловци код Чапљине, где је побијено више од 800 људи, већином жена, старих и деце.

До почетка рата Пребиловци су били једно од највећих и најбогатијих српских села у долини Неретве, у коме је живео око 1.000 становника. У Првом светском рату Пребиловци су имали 18 солунских добровољаца, што је некако посебно сметало њиховим комшијама.

Усташки злочин над Србима у селу Пребиловци у Херцеговини вероватно је један од најгорих и најсрамнијих догађаја у Другом светском рату. У зору 4. августа 1941. године око хиљаду и по усташа напало је Пребиловце са три стране. У селу су били само старци, жене и деца јер је већина одраслих мушкараца ноћ преспавала у шуми на брду.

Усташе су чим су опколиле село почеле са терором, претресом, силовањем девојака и жена и паљењем кућа. Целокупно становништво одводе у центар села и затварају у зграду Основне школе „Краљ Милутин”.

После силовања и мучења испред школе убијене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, раније католичка часна сестра, која није хтела да се одрекне мужа Жарка.

Сведочење о овом монструозном масакру забележио је у свом дневнику професор Лазар Тркља у лето 1943. године, када је разговарао са једним од преживелих Пребиловчана.

„После овога усташки стожерник Фрањо Вего наредио је да се гуњима престре једна авлија. Затим ушао међу сакупљени народ и између њих издвојио 30 девојака старих између 16 и 20 година, и дао муслиманима, усташама да их силују. После тога усташки стожерник Фрањо Вего одржао им је говор у коме је рекао како се сада у Бањој Луци налази потпредседник хрватске владе Џафер Куленовић, који је дао поглавнику Павелићу обећање да ће Босну и Херцеговину очистити од Срба и да ће после тога Босна и Херцеговина добити своју аутономију.

Када је сав народ на овај начин изведен из школе потерали су их у строју у близину сеоског гробља. Ту су издвојили Славка Брњаша и пред читавим народом одрезали му уд, нос, уши, језик, пребили му ноге и бацили га код једне гробнице. Одавде поворка креће даље. На путу код реке Брегаве поново је заустављају. Ту издвајају два старца: Спасоја Ждракановића и Митра Трипковића, везују им руке наопако, затим логорник наређује да им се одреше гаће, у гаће им стављају камен и бацају их у воду. Све ово на очиглед присутних.

Све ово је испричала Мара Морина, родом из Тасовчића, а удата за Гојка Булута у Пребиловце. Она је сведок свега наведеног. Она је на овоме месту успела да побегне кроз кукурузе и по ноћи се нашла са мушкарцима који су раније били избегли у Хутово блато и све им ово испричала.”

Професор Тркља наводи да му је овај човек из Пребиловаца 26. јуна 1943. године потврдио да су после масакра у августу 1941. године сви остали који су се месецима крили по мочварама Хутовог блата преживели, сем „једнога који је умро од тифуса”.

Једина особа која се спасила и жива изашла из школе у Пребиловцима била је поменута Мара Булут.

Око поднева, у колони по четворо везаних, уз батинање спроводе их до моста на Брегави. Оне који нису могли да ходају одмах су кундацима убијали. После их трпају у камионе и одводе у житни силос у Тасовчиће, који је претворен у сабирни центар српских несрећника. Ту су преноћили без воде и хране. Са овог места, у зору кад је стражар накратко отворио силос, успела је да побегне Јока Екмечић, удата Јахура. Остали су одведени на железничку станицу у Чапљину, потрпани у сточне вагоне и пребачени до села Шурманци.

Ујутру рано 6. августа похватано и измрцварено становништво села Пребиловци истерано је из вагона, увезано у колону и потерано уз брдо према јами Голубинка.

Злочинци су носили дрвене кочеве којима су ударали жене и нејач. На километар од јаме зауставили су их на месту званом Вранац, поново претресли и опљачкали накит, поделили у мање групе и одводили на јаму.

У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су бацали увис изнад отвора јаме широког око четири метра. Оне који су се у очају хватали за камене ивице амбиса ударали су кочевима по рукама и глави док се не сурвају у јаму.

Пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених Срба из других крајева, што је ублажавало удар па су многа деца преживела пад. Њихови крици, запомагања и плач чули су данима из јаме. Због тога је усташки злочинац Иван Јовановић Црни, да мештани околних места не би слушали те јауке, сутрадан бацио неколико бомби у јаму. Али и после тога јауци су данима и ноћима допирали на површину.

Тридесетак година касније, у близини ове јаме у коју је бачено 237 деце из Пребиловаца никло је једно од највећих католичких светилишта у 20. веку. С друге стране брда, на месту где се наводно појавила Госпа, милиони верника похрлили су у Међугорје не слутећи да се само два километара од Брда указања налази стратиште српског народа – бездан Голубинка из које и данас одзвањају јауци пребиловачких мученика.

Брдо указања у протеклих 40 година посетило је више од 40 милиона католика из целог света али изгледа да нико од њих никада није чуо плач невине деце која и данас вриште из понора оближње јаме у Шурманцима.

Покољ у Шурманцима трајао је више од шест сати, од 7.30 до 13.30 часова а у овом непојмљивом злочину учествовало је неколико стотина усташа.

Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 61 породице нико жив није остао. Масакр су преживела 174 житеља, пет жена, шест девојака, пет девојчица до 15 година, 158 мушкараца, међу којима 23 дечака.

На судском процесу у Мостару утврђено је да је у јаму Голубинку бачено 237 деце и 233 жене. Касније је утврђено да је тога дана у јаму бачено више од 500 људи. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње бројку од 570. На судском процесу је утврђено да су усташки злочинци чак осам пута, пре и после 6. августа, доводили мање и веће групе Срба у Шурманце и бацали их у ту јаму.

Месец дана након злочина усташе су населиле у Пребиловце око 70 хрватских породица из Љубушког и Чапљинског среза, а Пребиловцима су променили назив у Ново Село. Када су Италијани окупирали Херцеговину, усташка посада и насељеници напустили су Пребиловце. Одрасли мушкарци који тог кобног дана нису били у селу успели су да се сакрију у Хутово блато, где су се месецима крили по мочварама.

Италијански генерал Алесандро Лузана у детаљном извештају упућеном Мусолинију описује размере бестијалног усташког злочина у Пребиловцима. Он наводи да је учитељица Стана Арнаутовић силована пред њеним ђацима и да су чак и девојчице од осам година биле силоване. Лузано се згражава над чињеницом да је у овом срамном чину силовања учествовао и један свештеник римокатоличке цркве.

Крвави пир у осталим српским селима

У селима Клепци и Тасовчићи, у којима су усташе на Видовдан већ убиле доста Срба, наставиле су крвави пир и у августу 1941. године. Кољаче је предводио дон Илија Томас, локални жупник и усташки повереник за Столачки срез. Дан пре покоља дон Илија је покушао да преведе у католичанство одређен број сељана.

План је био да се тога дана у потпуности истребе Срби у Чапљинској општини. Усташе су у свануће улетеле у српске куће у Клепцима, истерале све живо и у колони их спровели до силоса у Тасовчићима. Старије жене које нису могле да пешаче, њих девет, убијене су одмах у Клепцима, тако да су сви остали знали шта их чека. Усташе предвођене крвником Матом Андруном из Домановића у силосу, пред очима мајки, супруга и деце, везују жицом све одрасле мушкарце. Мато је увртао жицу док се не увреже у месо а онда јадника удара клештима.

Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до јаме Бивоље брдо, у коју их живе бацају.

Са губилишта је успео да се спаси само младић Никола Пухало (Страхинић). До краја месеца августа, осим убијања преосталих Пребиловчана, усташе су још једном упале у село Љубљеницу код Стоца, похватале преостале Србе, затворили их у шталу и живе запалили. Из пламена је једино побегла девојчица Славојка Вукосав.

После рата преживели Пребиловчани обновили су село, поново се женили, добијали децу, али због лажног „братства и јединства” њихову прву децу нису смели да изваде из јаме и достојно сахране. Били су под сталном присмотром Удбе.

Већина злочинаца измакла правди

Већина херцеговачких јама је до 1961. године забетонирано, а поред њих је Савез бораца ставио гранитне табле на којима је стајало да су ту убијене „жртве фашиста и усташа у лето 1941. године.” Без помињана да су то били Срби, без броја убијених или имена села из којих су ту доведени. Овим су практично зацементирани вапаји преживелих и родбине да се изваде кости и људи достојно сахране.

За монструозни злочин у Пребиловцима одговарало је свега неколико усташа, иако се зна да је у масакру учествовало њих више стотина. Пред Окружни суд у Мостару 1957. године изведено је 14 усташа на челу са Иваном Јовановићем Црним. Као поротник члан судског већа био је Јозо Јелчић, усташа из села Грабовина, председник среског одбора који је 1941. године насељавао усташе у празне куће Срба из Пребиловаца.

Главни злочинац Иван Јовановић Црни у мају 1945. године прикључио се Титовим партизанима у Жумберку. Потом је побегао у околину Суботице, где се крио све до 1956, када је ухваћен. Погубљен је 1958. године. Осим њега само још пет других усташа учесника у овом злочину осуђено је на смрт.

Главни организатор ових покоља Лудвиг Јовановић, брат Црног, добио је само седам година затвора. Од укупно 300 усташа које су директно учествовале у злочинима пред суд је изведено свега њих седам које су добиле по седам-осам година затвора.

Од средине седамдесетих Пребиловчани су почели да обележавају 6. август као дан сећања на невино побијене. Тог дана у пољу ништа не би радили, а запослени би узимали слободан дан.

Крајем 1989. године покренута је акција да се коначно отворе херцеговачке јаме, изваде земни остаци страдалих и сахране у спомен-костурници. У јесен 1990. и почетком 1991. године, отворене су јаме: Голубинка и јама у Бениној огради у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, две јаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница није била бетонирана, а кости жртава су неколико година раније извађене и сахрањене у Горњем Храсну.

Спелеолошка организација „Зелена брда” од септембра 1990. године из крашких јама на подручју доње Неретве вадила је посмртне остатке Срба страдалих од усташа у Другом светском рату. Из јаме у Ржаном Долу извадила је остатке више од 1.000 жртава. Из јаме Голубинка у Шурманцима код Међугорја извађени су остаци више од 800 побијених, а из јаме на Бивољем брду посмртни остаци више од хиљаду невиних жртава.

Према подацима добијених од мештана у том подручју идентификовано је 13 јама у које су усташе бацале Србе. Кости су вађене из седам јама: Голубинке у Шурманцима, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из две јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше, као и јама у Ржаном Долу и Пандурице, на подручју Љубиња. Јама Капавица није била забетонирана.

Кости из Капавице сахрањене су у гробници недалеко од јаме. Жртве из Пандурице су сахрањене на гробљу поред цркве Пресвете Богородице у Љубињу, у посебну гробницу, а оне из Јагодњаче Ржани До, положене су у новоизграђену спомен-капелу у селу Величанима у Поповом пољу.

Уз служење патријарха Павла 4. августа 1991. године остаци побијених пребиловачких мученика сахрањени су у крипти новоизграђеног храма у Пребиловцима.

После избијања рата у БиХ 1992. године на малобројне и слабо организоване Србе у долини Неретве Хрватска је одмах покренула офанзиву, коју је лично одобрио Туђман и која је изведена под командом Јанка Бобетка.

Данима су инжињеријске јединице ХВ и ХВО, уз помоћ грађевинских предузећа „Бетон” из Метковића и „Конструктор” из Сплита, експлозивом рушиле српске куће које су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе…

Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, највећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмајдану, претворени су у гомилу камења.

Одмах по уласку у село хрватске трупе ритуално су спалиле све куће у Пребиловцима. Село је било напуштено, а према неким сведочењима, једино је остала старица Драгиња Медић, једна од четири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Њена мајка и сестре су завршиле у јами у Шурманцима, а за њен гроб се ни данас не зна.

Хрвати су експлозивом разнели цркву, крипту и кости пребиловачких страдалника које су извађене из јаме у Шурманцима, недалеко од Брда указања, где они одводе своје породице да се помоле Госпи из Међугорја.

Српска православна црква је 6. августа 2015. године жртве из Пребиловаца канонизовала као Свете мученике пребиловачке.

Све наше јаме

Јама Бивоље брдо, данас затрпана смећем (1.500 жртава), јама Шурманци (800 жртава), Чапљина (око 520 жртава), Опузен (око 400 жртава), Јагодњача у Ржаном Долу (230 жртава), Клепци (209 жртава), Церно (200 жртава), Црвељићи, Церина и Ограђенац (200 жртава), Корићка јама (182 жртве), Придворица (168 жртава, све на Божић 1942), Љесков Дуб (165 жртава), Војни логор у Невесињу (144 жртве), Видово поље код Стоца (213 жртава), Грабово врело (152 људи), Изгори (133 жртве), Чаваш (104 жртве), под Бријестом (80 жртава), Служањ и Звечалева дрин (70 људи), Гавраница (66 жртава), Аладинићи–Пилета (50 закланих и бачених у Неретву), Бодирогина јама на Поплату (30 жртава), Пандурица (36 жртава), Јасоч (17 жртава), јаме Кукауше код Маслина (50 жртава), три јаме у селу Прењ (50 жртава), Могорјело (20 жртава), јаме Хаџибегов бунар и Градина у Хутову (40 жртава), Силос код Тасовчића, Крупа и ада код Габеле (50 жртава), Храшћани (30 људи), Црнопод (18 људи)…

Извор: политика

(слика: јама Ржани до у Херцеговини)