Црна Гора у Другом светском рату је дала пет четничних војвода, а ова чињеница је довољан приказ удела црногорског народа у борби против фашистичког окупатора и комуниста. Потребно је истаћи и чињеницу да би се број четничких војвода удвостручио или утростручио током 1943. године и до краја рата, да војвода Бирчанин, који је једини имао право додељивања титуле војводе, није умро 3. фебруара 1943. године. (Војвода Бирчанин је посмртно одликован Карађорђевом звездом са мачевима трећег степена). Четничке војводе из Црне Горе проглашене у Другом светском рату су били: Блажо Ђукановић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић, Војо Лукачевић и Мило Ракочевић.
Почетак Другог светског рата војску у Црној Гори затекао је на положајима према Албанији у већинским снагама. Од 1939. године када су италијанске трупе упале у Албанију, Генералштаб Војске је држао приправност према Албанији за евентуални покушај продора фашистичких снага у Краљевину.После 6. априла, српске снаге под командом ђенерала Љубе Новаковића прелазе албанску границу према Скадру. Међутим, уместо брзог продирања на освојеној територији Албаније долази команда да се стане. Један од комаданата чији пут ћемо пратити у овом поглављу, а који показује значај и успехе, а истовремено дубока разочарења постаће један од главних четничких вођа у Црној Гори-војвода Павла Ђуришића. Павле Ђуришић се налазио под командом ђенерала Љубе Новаковића у том периоду. Након команде за зауствљање продирања у Албанију, Павле Ђуришић враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају, а сви војни магацини су пресељени у руке виђених сељака са истом поруком.
По припремама у тих пар месеци 17. јула 1941. године комадант Павле Ђуришић са својим јединицама отпочиње напад на Беране. За један дан иако против надмоћнијег непријатеља Беране је било ослобођено.Тако се устанак у Црној Гори почет од Вира до Острога преселио и у највећу црногорску нахију-Васојевиће. После ослобађања Берана италијанске трупе су отпочеле крваве казнене пирове.Седам дугих дана и ноћи фашисти су харали Црном Гором, а несигурни у своје снаге позвали су и албанско трупе непријатељски расположене преама православном живљу. Попљачкани српски домови су нестајали дуж цијелог Лима. Комадант Павле Ђуришић је дошао у помоћ и са својом јединицом нагнао у бег подивљале фашистичке хорде.У Бихору и Рожају фашисти су доживели поразе.
Под тешким тенковским и артиљеријским оруђима спас за тек оформљене јединице биле су планине. Ђуришић се прво повукао у Заучку Гору, а затим у Горње Заостро.Ту је био Горски штаб.
Новембра 1941. године Ђуришић креће за Србију да би се састао са ђенералом Дражом који иако није био у то време проглашен за министра војске у избегличкој влади, био је признати вођа народног отпора. Између Србије и Црне Горе нису само стајали непријатељски гарнизони већ и разуздани фундаменталисти Санџака.Ђуришић је увидео да тесна веза са Србијом је спасоносна. Поред упустава које је понео од Драже за наставак борбе, донео је и два декрета.Један је био о постављању мајора Ђорђа Лашића за команданта националних снага отпора Црне Горе, а други о постављању капетана Павла Ђуришића за комаданта Лимско-Санџаџких одреда. Лашић је тешко рањен у првим борбама са комунистима с почетка 1942.године, па за комаданта Црне Горе постављен је ђенерал Блажо Ђукановић. За комаданта западног дела пуковник Бајо Станишић. Блажо и Бајо су погинули у Острогу у ноћи између 19. и 20. октобра 1943. г. па је комадант Црне Горе од тог периода постао потпуковник Павле Ђуришић (тада је већ био потпуковник).
После повратка у Црну Гору и спровођења наређења ђен. Михаиловића Павле Ђуришић је са јединицама задавао болне ударце непријатељу. Италијани су се повукли у градове и варошице, ограђивали базе бодљикавом жицом и избегавали сваке иступе из сопствених окупираних зона. То је давало могућности испланираниом сценарију комуниста да се рашире по територији и помећују народ у припреми атмосфере за претварање национално-ослободилачког рата у крвави грађански рат. Своје намере комунисти су почели остваривати у задња два месеца 1941. године.
Из тих ратних дана најчувенија су била два ратна попришта:Баре Краљске (командује Ђорђе Лашић), а затим Лубнице и Равна Ријека (командује Павле Ђуришић). После ових борби комунисти су почели са погронима свих виђенијих народнох првака и извршили масовне злочине којима су значајно осакатили националне планове и отпор. Колашин у том времену постаје њихова база на челу са Мошом Пијаде који се у тим данима представљао под именом Марко Ђуровић, чиме јасно видимо подле планове комунистичких првака у обмани народа. По њиховом утврђивању у Колашину почеле су акције разбијања комунистичких тврђава у околини. Борба на Равној Ријеци крајем јануара 1942. г. је добијена куражним подвигом Павла Ђуришића и његових бораца ударом на позадину непријатељу, а коначну победу је донело разбијање главног комунистичког штаба при чему је и заплењена њихова архива. Колашин је ослобођен 23.фебруара 1942. Тада је довршен потпуни расцеп између националиста и комуниста диљем целе Црне Горе, Боке и Санџака(месецима касније него у Србији).
У Колашин се пресељава и штаб из Горњег Заостра.Овом победом и утврђивањем положаја је обуздан покољ од усташких снага, Санџак је умирен. Међу народом је почела да се пева песма која остаје до дана даншњих:Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана.
Ђенерал Дража Михаиловић са својим штабом прелази преко ослобођеног Санџака до Херцеговине где се састао са првацима устанка:Војводом Илијом Ж. Трифуновићем Бирчанином, војводом попом Перишићем, Милорадом Поповићем. Потом се враћа у Липово,на обронке Сињајевине.То постаје друга Равна Гора(све до средине 1943. године)
Немци и Италијани су схватили да главна препреку за даље освајања или одржавања веза на Балкану представља национална борба Драже Михаиловића и његових четника.Почела су велика прегруписања фашистичких трупа и припрема планова за уништење Драже и следбеника.Уцена на Дражину главу је износила 100.000 златних марака, а репресалије су нам познате из случајева Крагујевца и Краљева (такав поступак је постао редован у свим територијама у којима је непријатељ губио тло под ногама), или пракса убијања стотину Срба за једног фашисту. Са друге стране комунистичке снаге које су водиле тактику брзих пребацивања са мјеста на мјесто, харања и пљачкања српског живља, одмазди над четничким селима, доприносиле су ударима на четнике.Из горе наведених разлога ђенерал Блажа Ђукановић, Павле Ђуришић и Баја Станишић су планирали да опколе главнину комунистичких снага која се налазила у Босни и да их униште. Али њихове снаге нису биле довољне за то. Тако ће комунисти наставити да врше злодела која ће довести српски народ на руб пропасти.
