Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Ево је прича! Прича која ми је измамила осмех, мала обична прича која је, како то увек бива, сама нашла свој пут до срца људи, прича која је већа од било које вести о политици. Прича, која тачније од било које изјаве званичника, описује природу времена у коме живимо.

Наиме, један млад човек, пореклом са ових простора, који је са својом породицом, супругом и двоје деце, имао живот у Аустралији, одлучио је пре неколико недеља да се врати на Балкан, у Босну, у Какањ, у кућу својих родитеља.

„Све што смо имали, спаковали смо и чекамо контејнер”, рекао је, „али то није мој спаковани живот, мој живот су моја супруга и моје двоје деце”.

И, стигли су.

На имање, зарасло у траву и коров, у кућу у којој у дечјој соби још увек стоје Мики и Мини Маус које је њему и његовим брату и сестри њихова мајка цртала на зиду, тамо где се чују само петлови и пчеле.

Као да сви људи, расути по свету, заробљени у својим животима, косе траву заједно с њим, одушевљени његовом храброшћу и његовом мудрошћу

О свом повратку, он снима мале видео-документарце и објављује на Јутјубу.

Знате ли шта је дивота, осим овог повратка, те куће, тог пољског цвећа, тих петлова и тих филмова?

Његова прича покренула је нешто огромно. Нешто фантастично. Људи из целе бивше СФРЈ пишу му, одушевљени, и дају му подршку, бодре га и радују се заједно с њим.

Неко је написао: „Цео Балкан је уз тебе”.

И јесте. Као да сви људи, расути по свету, заробљени у својим животима, косе ту траву заједно с њим, одушевљени његовом храброшћу и његовом мудрошћу.

Мудрошћу повратка на своје.

Од Македоније до Словеније, сви говоре о слободи.

Слобода да се живи обичан, мали живот, на својој земљи, међу својим људима, где комшија може да ти позајми грабуље, и где ће се увек наћи неко да ти помогне да исечеш грање, слобода да се мали човек измакне и отргне из матрикса, и да посматра како све око њега расте.

Оно што највише расте, осим те траве, и оних трешања око те куће, свакако је његово срце, али и срца свих оних који у овој малој причи виде неки спектакуларан, срећан крај – оно што паметни људи данас прижељкују – да и сами смогну храбрости и снаге, да започну нови живот.

Идеја да се тако спасавамо од света.

Али и да спасавамо овај свет, огрезао у бесмислу и страху.

Извор: Блог “То сам ја”