Пише: Иван Милошевић

Брате Павле, прошао је и овогодишњи дан посвећен твојим војницима и народу у Камничкој Бистрици. Осим за Андрију Мандића, предсједника црногорског парламента и лидера Нове српске демократије, за остале политичаре на власти словеначке јаме као да не постоје. Пуних 80 година ћуте о злочину комуниста над разоружаним четницима и крвавој партизанској освети монархистичкој војсци и њеној заклетви датој краљу и отаџбини. Ћути већинска православна Црна Гора, крије документа, досијее, али крије и нешто што се не може скрити. А то су словеначке јаме које сви виде, а које траже братску ријеч, извињење и братску сузу. У овом времену када црногорске вође од Европе на уснама и у срцу не могу да дишу и пуштају крокодилске сузе и надају се уласку у ЕУ, над Црном Гором  као да се усдидрила невидљива, али тешка, рука правде и тражи своје мјесто. Истина, данашња већинска Црна Гора је у том погледу жилава, стамено корача Титовим путем и неће да чује за њу. Праве се да не постоји, да није тамо гдје је, да тражи оно што нико не тражи и да је због тога не треба срести и застати да се чује шта има да каже. 

Брате Павле, ових дана осим дијела Срба освјешћених од комунистичких заблуда чује те још само Мандић. Мало за повратак Црне Горе својим прецима, својим војницима који нијесу издали своје идеје, већ су дали главу за краља, западне вриједности, демократију и слободу. Чувају те поред поменутих само још и српске владике, свештеници, који се са народом моле за спас твоје душе, али и душе твојих војника побијених од небратске комунистичке руке. 

Па и ови што те помињу, брате Павле, као да избјегавају да те помену именом и презименом, чином и идеолошким опредјељењем. Можда им се омакло, али нијесам прочитао да су рекли да је на путу од Везировог до Зиданог моста страдала краљевска војска и народ, Срби, који су је пратили. Нијесам прочитао да су рекли да су у Словенију пошли да се сјете црногорских четника, а посебно Павла Ђуришића: Као и да се они плаше твога имена и твоје четничке војске, па заобилазе или одуговлаче да јасно кажу да се на путу од Црне Горе, преко Босне, до Словеније у јединственом народном збјегу повлачила краљевска војска (четници) на челу са својим командантом Павлом Ђуришићем. И када је неко склон да ти у лице одмах не каже да си ратни злочинац, кољач и фашиста, да чак има и позитивно мишљење о теби и твојој војсци, као да се некакко извињава што си био оно што си био и као да не жели о томе пуно да прича. Много си опасан, брате Павле, људе је страх од тебе и када те не помињу и када о теби ништа не кажу, као да их је страх да било шта о теби проговоре! 

Опрости, брате Павле, али осјетио сам ту жаоку у овогодишњем, па и прошлогодишњем, обиљежавању погибије твоје војске. Можда сам преосјетљив на ваше страдање, па бих хтио да се отворе сва срца и да се у њих приме сви побијени војници о којима у Црној Гори и данас постоји јавна и тајна забрана да се помињу, а посебно да се за њих нешто тражи! 

И волио бих, брате Павле, када би убудуће неко и поред литургије у Камничкој Бистрици, организовао и путовање путем којим сте ви ишли на Запад. Лијепо да се крене од Подгорице, па преко Вјетерника и Лијеве Ријеке, па Босне, Лијевча поља, Хрватске, па до Зиданог моста, Кочевја и Похорја. Нико још увијек не помиње невине жртве страдале на том путу, што од болести, мраза или комунистичке каме и метка, а које су покопане и гроб им се не зна у гудурама Босне и равницама Хрватске. Недавно сам чуо да је прва жртва на том путу била беба која се у мајчином наручју смрзла на Вјетернику поврх Подгорице, а њу нико данас не помиње. Има ли она име, презиме, зна ли се име мајке и њеног оца, зар је и она постала безимена жртва комунистиче освете и братске мржње! 

И нико и не помиње  мјесто твога страдања, односно Хрватску, Јасеновац. Хоће ли неко и када обићи и та мјеста гдје усташе нијесу имале милости према теби и твојим официрима, него су вас све сурово побили и предали забораву. И тај заборав и даље траје, као да нијеси постојао ни ти, ни твоји официри. Могли би да обиљежимо и та стратишта, ваљда да спасимо себе и душу. 

Углавном, брате Павле, ничему се не надај. Овамо је и горе него у твоје вријеме. Твоја војска је мала, а ако и није мала, већином ћути. Чека нека друга времена, ваљда боља од садашњих. А хоће ли их докечати нешто нијесам сигуран. 

Још једном, опрости, али тако је!