Пише :Дејан Бешовић

Убрзо је Чорби стигла депеша да пошаље Пишчевића на упражњено потпуковничко место Ахтирског пука под командом генерал-мајора Бања Подгоричанина. Генералова дивизија, са Ахтирским пуком, добила је наређење да крене за Кијев, а потом ка Пољској. У Пољску су умарширали марта 1767. године.Када су стигли у Пољску, Пишчевић је добио наредбу да са својим пуком оде у пољску Украјину, у Брацлавско Војводство, у среско мјесто Виницу. Тамо је требало да сачека пољског генерал-поручника грофа Потоцког и да се са њим састане. Разлог њиховог састанка је била намера руског двора да се створи пољска конфедерација. Пишчевићев задатак је био да води рачуна о томе да сво племство Брацлавског Војводства потпише уговор којим се подржава настанак конфедерације. Задатак је био обављен и уговор је био потписан. Пишчевић је изабрао два представника из Брацлавског Војводства да путују у Варшаву на главну пољску скупштину гдје ће се озаконити уговор о конфедерацији. Када је послао представнике, добио је наређење да хитно дође у Варшаву ради очувања реда и мира током скупштине.

Пољска скупштина у Варшави није текла како су Руси желели. Бискуп краковски Солтик, гроф Жевуски и његов син и кијевски бискуп Залуски су се противили тачки уговора гдје је наведено да ће у конфедерацији некатолици имати иста права као католици. Да би се ућуткали гласови против, четворица противника су била ухапшена и Пишчевић је са својим одредом одређен да их спроведе у Литву, у град Вилнус генералу Нумерсу, заповједнику Смоленске дивизије. Пишчевић је извршио свој задатак и предао их генералу Нумерсу.Царица Катарина Друга за ратне заслуге наградила га је чином генерал-мајора, подарила му села с 1000 душа у Бјелорусији, а добио је и Орден светог Ђорђа. Због сукоба с генералом Петром Текелијом, једним од најцењенијих Срба у Русији, добио је укор 1777. године, после чега је поднио оставку.

Пишчевић је мемоаре писао око четрдесет година, од 1744. до 1784. године, а осим мемоара  написао је и историју српског народа која је, као и мемоари, остала у рукопису. Мемоари су остали непознати јавности око сто година, све док Симеонов унук није предао рукописе руском историчару Нилу Попову. Он их је објавио у Москви 1884. године, а српско издање као књига појавило се тек 1963. године. Прије него што је дјело штампано, с „Мемоарима” се упознао и књижевник Милош Црњански, коме су послужили као основа за роман „Сеобе”.Мемоари Симеона Пишчевића представљају опис тешког живота Срба у аустријској и руској монархији. То је прича о потрази за бољим животом. То је прича о постепеној асимилацији Срба са другим народима и прича о губитку идентитета. Пишчевића је генерал Енгелсхофен упозорио на асимилацију са Русима. Тај Њемац, у великој тиради прекора и неодобравања Пишчевићеве сеобе у Русију, пророчки је рекао да ће се Срби у сродној словенској маси претопити и изгубити. Срби су се у Русији заиста претопили, Нова Сербија и Славјаносербија су се потпуно изгубиле. Само је Пишчевић са својом књигом духовно остао у своме народу.

Jeфтимије Љубибратић, Фрањо Тренк и многи други његови савременици и саборци су споменути у његовим мемоарима.Симеон Пишчевић је до 1795. у Скаљеви написао и текст који је приређивач српског издања (2018.) насловио као Историја српског народа. У њему, поред осталога, пише и о својим прецима Паштровићима као Србима  и раздваја их од Црногораца, које такође наводи као Србе. О Црногорцима је записао да у Албанији, у сусједству са земљом Паштројевића… „живи још једна група српског народа, која се у историјским списима спомиње као Црногорци“ Са жаљењем их описује као дивља човеколика бића, јер су остали без икаквог образовања. Поред неопходног узгоја жита, баве се и пљачком и Турака и хришћана. Ако ухапсе неког муслимана, траже откуп за њега и такав јунак би стицао велики углед. Када Турцима досаде њихова нападања, шаљу војску на њих, али често без успеха, јер их штите теснаци и високе планине, са којих пуцају и бацају камење. Црногорци за своје владаре нису никада признавали никога, сем српских царева и краљева и сопствених банова и властелина“.О Брђанима (Никшићи, Бјелопавлићи, Васојевићи ,Кучи ,Пипери ,Братоножићи ,Морача и Ровци ) је записао „да су наочити, храбри и смели и скоро сви су високи и снажни. Краси их врлина што држе своју реч и не лажу, а по природи су ратничког духа. Црногорци су им у непосредном суседству“ О Грбљу је записао да у тој области такође живи српски живаљ. Лазара Хребељановића наводи као Гребељановића.У Славонији и Срему пре Турака, наводи да су живјели само Срби. Србе из Старе Србије који би доселили на позив царице Марије Терезије су звали Србијанци а привремена станишта, док им се не одреде нова насеља за живот, Срби су звали збегови  (Отуда су називи Бежанија, Збјег...прим.аутора )…“ Срби су ту дизали своја насеља, на местима погодним за одбрану, називајући их шанцима, и сваки је такав шанац представао једну јединицу – чету (отуда називи Петроварадински шанац, Славонски Шамац ,примједба аутора …). Писао је и о Климентима да нису прави Албанци и да се од њих доста разликују, а да су Срби већина у Албанији у коју је рачунао и Црну Гору и Брда.[Главно од три насеља Климента у Војводини не наводи као Хртковце, него као Ртковце. Као савременик, писао је детаљније и о српском пјешадијском пуку барона Тренка (Пандури)

                           (наставиће се)