Пише : Тихомир Бурзановић
У државама у којима постоји јасан систем одговорности, успјешни људи се не смијењују онда када остварују најбоље резултате. Тамо се награђују, добијају већу подршку и постају примјер како јавна предузећа могу функционисати професионално и у интересу грађана. Нажалост, Црна Гора је поново показала да није држава у којој су резултати главни критеријум, већ политички интереси, партијске комбинације и дневна осветољубивост.
Смјена Одбора директора Регионалног водовода „Црногорско приморје“ на челу са Зораном Лакушићем представља још једну у низу одлука Владе која више говори о њеној политичкој несигурности него о стварном интересу државе. Јер како другачије објаснити чињеницу да се смијењује руководство у тренутку када предузеће биљежи најбоље финансијске и пословне резултате у својој историји?
Бројке су немилосрдне и не могу се сакрити иза политичких саопштења. Нето добит од преко милион и по еура, раст прихода, стабилна ликвидност, више од 95 милиона еура сталне имовине и континуирани инвестициони циклус – све су то параметри који показују да је Регионални водовод био вођен домаћински, рационално и развојно. У времену када многа државна предузећа послују са губицима, зависе од државних субвенција или једва сервисирају обавезе, Регионални водовод је под Лакушићевим руководством постао примјер стабилности и озбиљног управљања.
И управо ту лежи суштина проблема. У Црној Гори успјех често није препорука, већ сметња. Посебно ако тај успјех није под директном контролом политичких центара моћи. Лакушић је, свиђало се то некоме или не, показао да државни систем може функционисати и без хаоса, афера и непрекидних скандала. Показао је да се јавним ресурсима може управљати одговорно и да резултати могу бити мјерљиви.
Истовремено, Влада која је донијела одлуку о смјени нема ни морално ни професионално право да говори о одговорности. У њеним редовима и даље сједе министри без озбиљних референци, директори директората који су на функције дошли искључиво по партијској линији, као и бројни функционери чија су имена везивана за афере, непотизам и сумњиве одлуке. Грађани свакодневно гледају како се неспособност толерише, а знање и резултат кажњавају.
Посебно је опасно што се у државној управи све више губи критеријум стручности. Данас у Црној Гори није најважније шта сте урадили, већ коме припадате. Није битно колико је предузеће напредовало, већ да ли сте политички подобни. Зато имамо ситуацију да се успјешни људи уклањају, док партијски кадрови без искуства и визије остају на кључним позицијама.
Још је већи проблем што таква политика шаље погрешну поруку читавом друштву. Она поручује младим и образованим људима да труд није довољан. Да резултати не гарантују стабилност. Да је важније бити послушан него способан. А држава која уништава систем вриједности неминовно производи апатију, одлазак младих и урушавање институција.
Регионални водовод није обично предузеће. То је један од најважнијих инфраструктурних система у држави, систем који обезбјеђује сигурно водоснабдијевање приморја, туризма и привреде. У таквом систему није било простора за импровизацију, већ за озбиљан рад, дисциплину и дугорочно планирање. Резултати које је представио Лакушић показују да је управо тако и рађено.
Наравно, нико не треба да буде недодирљив. Свако руководство мора бити подложно провјери и критици. Али уређене државе руководства мијењају онда када праве губитке, када постоје афере, злоупотребе или неуспјеси. У овом случају имамо потпуно супротну ситуацију – имамо раст, стабилност и рекордне резултате. Зато је логично питање: ако се смијењују они који доносе резултат, ко онда остаје?
Одговор, нажалост, грађани већ знају. Остају партијски послушници, кадрови без ауторитета и искуства, људи који не доносе визију већ извршавају политичке налоге. Остају они који неће постављати питања и који ће интересе партије стављати испред интереса државе.
Случај Зорана Лакушића зато превазилази оквире једног предузећа. Он постаје симбол односа власти према знању, раду и резултатима. А тај однос је поражавајући. Умјесто да се успјешни модели управљања препознају и шире, они се руше како би се отворио простор за нову партијску расподјелу функција.
На крају, остаје утисак да ова смјена није донесена због лоших резултата, јер их очигледно није било. Донесена је јер је политика поново одлучила да јој је важнија контрола од успјеха. А кад год политика почне да кажњава резултат, држава почиње да губи будућност. И зато данас није најважније само питање зашто је смијењен Лакушић. Много је важније питање: колико ће још способних људи бити склоњено да би неспособни могли остати?
