Пише: Дејан Бешовић
О Божићу 1692. год. дође патријарх из Паштровића , одсједне у манастиру Лепавини и остане ту пуна два мјесеца. Шта је ту радио патријарх, најљепше нам он сам каже у писму, што га је писао 2. марта 1693.гидине загребачком бискупу Микулићу. Вели ту патријарх да је још Пре три године канио доћи у ове крајеве, али да је био препречен (нису му власти дале путног листа), а сада је дошао, да подучи калуђере и српске свештенике, и да уреди све по правилу и по обичајима Срба грчкога обреда или закона. Даље замоли патријарх бискупа, нека би се постарао, да се од цара добивене српске повластице прогласе и по Хрватској, као што су већ проглашене по Угарској, а уједно замоли бискупа, да му светује, на који би начин ваљало прогласити привилегије у Хрватској. У истоме писму рече патријарх за унијатског владику Поповића, да „исти буде вазда слугом бискупу загребачкоме, али да му ваља патријарха признати својим митрополитом”. Још обећа патријарх, да ће походити бискупа у Загребу првом згодом, „али да му то сад није било могуће, јер је свуда у околини уконачена силна немачка војска“ Из Лепавине оде патријарх у Сентандреју, а Језуити га одмах туже у Беч, да је био у Хрватској, и да је наглобио до десат хиљада форинти и још много волова.[Карловац, страна 158.-159.Ово је већ стари занат језуитски, да туже и да муте .
Ова једина патријархова посјета била је од неизрециве користи, и по Српство и по Православље, на овим просторима . И народ и свештенство разабере се од онога страха и насиља, што га почини владика Зорчић с генералом Херберштајном прије двадесет година. Све се то окријепи и оживи, кад видје свога патријарха, ревносног и неустрашивог око своје вјере. Одједном пуче и народу и свештенству међу очима, да је и брада и мантија и штака и митра, на марчанским владикама, гола варка и тешка превара ! Са збора, код Свете Петке у капетанији крижевачкој, поручи и народ и његово свештенство владици Исаији и његовим калуђерима у Марчи, горопадну поруку. А владика се препао, па брже све јави бискупу у Загреб, где му се изјада, како му је народ поручио: „да се ја оставим Загреба и загребачког бискупа, и да с њима ништа не силазим, ја нити моји калуђери. Ако ли се неће они мене одвргнути, да се хоће Власи и мене и калуђера и да хоћемо једно јутро остати мртви у Марчи, и да ја пишем патријарху молбени лист, да ми пошаље благослов и допуштење, да би опет калуђери поповали”. –Смичиклас 2. 260.
А да је ово била права збиља, и да се Срби нису шалили, посвједочио је и подђенералио вараждински, барон Макар, који саветоваше владици у писму од 7. јуна 1693. да треба писати патријарху „Не због обедијенције (покорности), него због пука, јер се није никада тако било збуркало како сад, а становито ако не буде каква год утишења људства наскором хоћемо вси али изгинути али се пресипати.” Лопашић, Карловац стр. 159. — Смичиклас, 2. стр. 260. Јасно је дакле као сунце, колико су се Језуити морали љутити на српског патријарха, кад им је ево одједном помрсио сасвим конце око уније у Вараждинском Ђенералату, као у сједишту унијатских владика. Томо у Карловачки Ђенералат није патријарх ни долазио, јер је знао да ни туда нису биле проглашене српске привилегије, те с тога овдашње државне власти нити су знале за патријарха ни за његову власт над православним народом. А морао је патријарх и то сазнати, да су државне власти затвориле у Лици месеца децембра 1690. два православна свештеника, које је патријарх тамо послао, да објаве народу за привилегије од 1690.године. Власти их убиједише да обилазе села по Лици и да с народом држе тајне састанке. По Хрватској и по Славонији дакле, државне власти не хтједоше ни чути за српског патријарха. Међутим, имао је патријарх пуне руке посла и око других народних неприлика, и он је на све то доспијевао. Тако кад је видио, да су слаби изгледи, да ће се онај народ што је с њиме прешао, повратити натраг на своја огњишта, настане за тим, да се онај народ стално смјести и разриједи, јер је ето већ у четврту годину живио онако од дана до дана без реда, по шаторима и по јамама. Тај је посао извршен у јесен 1694. године. А кад је то уређено, приступи патријарх, да и црквену управу већ једном успостави и уреди на овим странама у Ћесаревини.
У јесен (27. октобра) 1706. умре у Бечу блажени патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, понијевши са собом на онај свијет бар ту утеху, код свих многобројних невоља што је добио прије смрти од цара Јосифа Првог . ону знатну потврду народних привилегија, и што је Православну Цркву у Хрватској и у Славонији управо отео из унијатских чељусти. Пронело се по народу, а ушло је и у књигу, да су га они и отровали у Бечу. Гласник СПЦ 35. 75.-66. Ко нам једном успише праву историју Православне Цркве овамо у Ћесаревини, тај ће нам и то боље освијетлити, а тај ће имати посебно да оцени велике заслуге патријарха Арсенија Трећег које је стекао за Православље, а с тим и за Српство у Хрватској ,неумрлу светоотачку славу ,пожртвовање и предање Цркве Светосавске . Битно је напоменути да је привилегија цара Леополда Првог важила за Православне Србе све до избијања Првог свјетског рата.Тако је Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић наставио дјело најпознатијег Паштровића Светог Кнеза Стефана Штиљановића и жене му књегиње Јелене који су након пропасти пропасти Српског царства и деспотовинe, 1459. године, и потпадања Срба у Србији под турску, прешли у Срем и били први Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарском влашћу али ни у чему не губећи своје Православно и Српско светотаинство и отачко предање о чему ћемо у наставку опширније .
(наставиће се)
