Тихомир Бурзановић

Постоји једна чудна, упорно понављана заблуда на овим нашим просторима: да је национална политика најкраћи пут до пуних џепова. Као да је у питању нека врста јавне лутрије, гдје се улаже минимално знање, а добија максималан лични профит. И онда, када неко каже да се бави националном политиком, прва асоцијација није визија, није одговорност, није државни интерес — него тендер, комисија и кум.

Али да будемо јасни: национална политика није лоповлук. И не може бити. Бар не у свом изворном, здравом и моралном облику.

Јер национална политика, ако је заиста национална, подразумијева једну једноставну, али очигледно тешко сварљиву истину — да се ради за народ, а не против њега. А крађа, по својој природи, увијек иде против некога. Ако крадеш из буџета, крадеш од грађана. Ако намјешташ послове, крадеш прилику од способнијих. Ако злоупотребљаваш функцију, крадеш повјерење. И онда нам неко покушава продати причу да је то „политика“?

Не, то није политика. То је обична, банална крађа, само обучена у одјело и кравату.

И да не буде забуне — у Црној Гори се тачно зна ко треба да води националну политику. То није апстрактна категорија, нити нека магловита група „утицајних људи“. Националну политику воде институције: Влада, Скупштина, предсједник државе, ресорна министарства, безбједносне службе, али и политичке партије које кроз те институције добијају повјерење грађана. То су мјеста на којима се доносе одлуке од јавног интереса. То су позиције са којих се управља државом.

И баш зато, свака злоупотреба у тим институцијама није само лични гријех — него директан ударац на државу.

Посебна је вјештина код нас постала да се лоповлук романтизује. Да се крадљивац представи као „сналажљив“, као „способан“, као „човјек који се нашао“. Као да је у питању нека врста народног хероја, а не човјек који је из џепа истог тог народа извадио оно што му не припада. И што је најгоре, тај исти често себе назива националним лидером, сједећи управо у тим институцијама које би требало да штите јавни интерес.

Лидером чега? Пљачке?

Не постоји поштен лопов. То је оксиморон који би требало увести у уџбенике као примјер логичке бесмислице. Као што не постоји суво море или округли квадрат, тако не постоји ни политичар који краде, а да истовремено води националну политику. Јер национална политика искључује крађу по дефиницији. Она подразмијева жртву, одговорност, па ако хоћете и одрицање.

Али код нас је, изгледа, одрицање резервисано искључиво за грађане.Док грађани стежу каиш, носиоци власти стежу уговоре. Док народ броји ситниш, поједини функционери у институцијама броје проценте. И све то под заставом „вишег интереса“. Као да је нација нека магична ријеч која пере све гријехе, па и оне кривичне.

И ту долазимо до најапсурднијег дијела — ти људи не само да злоупотребљавају позиције, него очекују аплауз. Очекују да их неко доживи као чуваре националних интереса. Као да је довољно да неколико пута изговориш „народ“, „традиција“ и „идентитет“, па да се аутоматски избришу све малверзације, све афере, све сумњиве комбинације унутар институција које воде.

Истина је, међутим, много приземнија. И много ружнија.Такви политичари нису лидери националне политике. Они су манекени крађе. Парадирају институцијама као да су модна писта, мијењају реторику као гардеробу, а иза свега остаје исти образац — узети што се може, док се може. Њихова идеологија нема коријен, али има рачун. Њихова политика нема визију, али има тарифу.

И што је најтрагичније, временом су успјели да наметну наратив да је то нормално. Да „сви тако раде“. Да је политика прљава, па је самим тим и злоупотреба функције нека врста пратеће појаве, готово као временска прогноза — непријатно, али неизбјежно.Али није неизбјежно. Само је прихваћено.

Јер институције не краду саме од себе. Њих кваре људи који у њима сједе без одговорности и без мјере. А када они који треба да буду носиоци националне политике постану носиоци личних интереса, онда држава престаје да буде систем — и постаје плијен.

Национална политика, у свом суштинском значењу, мора бити супротност томе. Она мора бити најчистији облик јавног дјеловања. Јер ако није чиста у Влади, у Скупштини, у кабинету предсједника, у министарствима — онда гдје ће бити? Ако се на нивоу државе толерише злоупотреба, шта онда остаје обичном човјеку као мјерило? Која је порука? Да је поштење за будале, а функција за привилеговане?

И онда се чудимо што млади одлазе. Не одлазе они само због плата. Одлазе јер не желе да живе у систему у којем институције не служе њима, него појединцима. Одлазе јер не желе да гледају како се национална политика претвара у приватни бизнис.

Зато је важно ствари назвати правим именом. Крађа није политика. Лопов није лидер. А онај ко користи државну функцију као банкомат, није представник народа — него његов дужник.Можда звучи грубо, али реалност је још грубља.

И док год будемо тапшали „манекене крађе“ по рамену, они ће мислити да су државници. Док год будемо тражили оправдања за очигледно у институцијама које би требало да буду темељ система, добијаћемо још очигледније злоупотребе. И док год будемо пристајали на то да је политика прљава по дефиницији, прљаће је они којима то највише одговара.

Национална политика није џеп без дна. Она је, или би бар требало да буде, темељ једног друштва. А темељ се не гради од туђег новца, него од повјерења.А повјерење се, за разлику од буџета, не може покрасти. Само се може изгубити.