Пише :Дејан Бешовић
Пресељење Српског Патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића , из Србије у ћесаревину године 1690.прате многе непознанице до данашњег дана . Године
1683. ударише Турци са 250.000 војске на Беч. Удружена хришћанска војска цара и краља Леополда Првог , не само што срећно одбије Турке од Беча, него их за неколике године, после љуте борбе, тако силно сузбије, да је тим макнута турска власт и господарење са ове стране Дунава и Саве, Уне и Драве. Доњи Срем и Банат, од Темишвара доље, остало још за 20 година под Турцима, а све остало, што су Турци држали у Угарској, у Славонији, у Хрватској, по Лици и по Крбави па и по Далмацији, ослобођено је тада од Турака. Охрабрена царска војска оваквим великим успјехом, натисне се за Турцима и с оне стране Уне, Саве и Дунава. Царска војска допрла је 1689. године побједоносно махом до Скопља и до Штипа у Македонији.
Цар Леополд, одушевљен још више овим новијим напретком своје храбре војске, помислио је , да је дошао час, да се сав Балкан отме од Турака и да се Турци протјерају у Азију. С тога цар својим прогласом од 6. априла 1690. позове све народе по Албанији, по Србији, по Мезији, по Бугарској и по Македонији, да сви листом устану на Турке ради свог спасења, ослобођења и “хришћанског закона”, па да се придруже царској војсци, и да слушају његове војводе и генерале.
На крају тога прогласа вели цар овако: „Обећивамо вама свим предреченим народима и земљама, које су нама као краљу угарскоме правно потчињене, и које ће се законито потчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вјероисповијести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична, прије сваког турског упада, постојала права краљева и господска, и укинувши у овим свако злоупотријебљење, уведено турским госпоством осим у случају ратне нужде, гдје ћете за ваше властито спасење и за обрану, на начин добровољног данка, по могућству давати нужне прилоге, да се узмогну Наше војске држати, земље бранити и ратни терети сносити. А кад се турски јарам збаци, све ћемо довести у сталан облик и у сталан ред за будуће, по жељи и на ваше задовољство, и повратићемо свакоме своје право и слободу у вјероисповијести, повластице и слободу од терета, свим и свакоме појединоме даћемо правицу, и свим ћемо дати најобилнија сведочанства: милости, благонаклоности, благости и Наше очинске заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо свим и појединим слободно, било покретних или непокретних, посједовање добара, која год отмете од Турака у својима покрајинама. Радите дакле за Бога, за вјеру, за спасење, за слободу и за обновљење ваше безбједности. Пређите без страха на Наше стране, то јест одметниите се од Турака, па пристаните уз царску војеку своје куће и пољске радње не остављајте; своје другове позовите нека пођу и они за вама, па ову прилику, што вам је пружена од Бога и од Нас, и која се неће више никада повратити, употријебите, ако желите добра себи, својој дјеци, своме драгоме отачаству и ако сте ради своме спасењу“. У то време сједио је на српском патријаршијском престолу у Пећи, патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић. У Бечу су одавно знали, колика је власт била у српским патријарсима, а знали су и то, да Срби свога патријарха, који је имао црквену власт над 44 владичанства, и слушају и поштују. Патријарси су били једина народна и обрана и узданица. С тога се цар Леополд својим писмом, од истога дана и године, обрати хитно српском патријарху, гдје му ево ово поручи: „Часни, одани, љубазни и Свјатјејши! Више пута нам је јављено, колико вам лежи безбједност и напредак хришћанства на срцу. Са задовољством смо разумјели, да сте о томе дали изврсне доказе, идући на руку вјерноме генералу, покојноме Пиколоминију, док се тамо бавио. Томе се надамо и у напредак од особите вјерности и ревности, а особито од ваше побожности, не сумњајући да се нећете приљежно заузети по ономе уважавању, које имате код тамошњих народа, а особито код Арбанаса и код Срба, да овом згодном, од Бога даном приликом, збаце са себе турски јарам, под којим су досад плачући стењали и придруживши се нашем оружју, да потпомогну сваким начином, да се понизи и угаси варварско турско крвопилство -тиранију. Учиниће заиста дјело и Богу врло мило а и наше царске и краљевске милости достојно, коју милост, као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити згодном приликом посвједочити је и живим доказима“.
На овакве позиве и обећања позове патријарх свој народ, да устане на Султана, свога законитога цара. Срби послушају свога патријарха, изневјере се Султану, па пристану листом уз војску цара Леополда. Све што је било млађе и за оружје, то ступи у редове царске војске као добровољци.
(наставиће се)
