Пише :Дејан Бешовић
Трагови раних насеља на ширем подручју будванског приморја потичу из протоисторијског периода, а утврђени град на мјесту Будве постојао је већ у античко доба. Историчари сматрају да је првобитно античко мјесто настало на острву које се налазило непосредно уз обалу, а које је временом спојено са копном путем насипања и стварања земљоуза. Иако су антички Грци дуж обала Јадранског мора оснивали разне колоније, сматра се да на подручју данашњег црногорског приморја нијесу усјпели у трајном насељавању већих скупина колониста. Умјесто тога, постојале су само мање грчке тржишне испоставе — емпорији. Једна од њих је, током 6—5. вијека прије нове ере, била у Будви (Butua). Први помен овог града налазимо у 5. вијеку прије нове ере, код Софокла, а Псеудо-Ксилакс наводи да се од њега до Драча путује морем дан и ноћ, а копном три дана.У залеђу античке Будве живјели су Илири. Земља илирског племена Енхилејаца, на којој је основан град Будва, помиње се још у митовима везаним за Кадмоса и Хармонију, досељенике из грчке Тебе. Кадмосов син је по миту имао име Илириос: епоним старих Илира. По једном фрагменту Филона, који наводи Стефан Византинац, Кадмос је дошао међу Енхилејце у град Будву на воловским колима да би им по податку Аполодора помогао у рату против других племена Илира („Illyri proprie dicti“).
Након илирско-римских ратова, Будва потпада под власт Рима. Дуж илирских обала Јадрана, Римљани су оснивали своја насеља (конвенти или опида: oppida civium Romananorum), настањена колонизованим римским грађанима, а на том простору су потом успоставили провинцију Далмацију, којој је припадала и античка Будва (Butua или Butuanum). На тим просторима се упоредо са досељавањем римских колониста одвијала и постепена романизација домаћег илирског становништва. Након управне реформе која је спроведена у вријеме цара Диоклецијана (284-305), Будва је припала новоствореној провинцији Превалитани, чији је главни град била античка Скодра (данашњи Скадар). Потоњом подјелом Римског Царства (395), Превалитана је заједно са Будвом припала Источном римском царству, односно Византији, под чијом је влашћу остала све до почетка 7. вијека.
Разарањем античке Превалитане од стране Авара почетком 7. вијека и насељавањем Словена дуж јадранских обала, знатан дио романизованих старосједјелаца повукао се у преостале приморске градове. У залеђу јужног Јадрана настанила су се српска племена, а тачно вријеме обнове византинске власти у Будви није познато. По осамостаљењу кнежевине Дукље, Будва улази у њен састав, а касније поново потпада под византијску власт. Око 1185. године улази у састав српске државе великог жупана Стефана Немање, те потом припада средњовјековној Краљевини Србији и Српском царству. По узору на Душанов законик, сачињен је у вријеме цара Стефана Душана и знаменити Статут града Будве.Након распада Српског царства, Будва је промијенила неколико господара, тако да се у разним периодима налазила под влашћу Балшића (1360—1392, 1398—1405, 1412—1419), Црнојевића (1392—1396), Косача (1396—1398), Српске деспотовине (1423—1442) и Млетачке републике (1405—1412, 1419—1423, 1442—1797). Након првог пада већег дијела Српске деспотовине под турску власт (1439), српски деспот Ђурађ Бранковић је 1440. године пристигао на зетско приморје како би сачувао власт у областима око Будве и Бара, али недуго након његовог одласка (1441) поменуте области су потпале под трајну млетачки власт, коју је Будва прихватила 1442. године. У запосједнутом граду, Млечани су за ректоре (начелнике) постављали своје племство, у периоду од 1442. до 1797. године, а имена свих ових ректора позната су на основу грађе из млетачких архивалија .Послије пропасти Млетачке републике (1797) у Будви се смјењују окупационе власти: хабзбуршка (1797—1806), руска (1806—1807) и француска (1807—1813), а потом накратко постаје дио заједничке бокељско-црногорске политичке заједнице (1813—1814). Град се потом налази под влашћу Аустријске царевине (1814—1867) и Аустроугарске монархије (1867—1918). За вријеме Првог свјетског рата, црногорска војска привремено ослобађа Будву 1915. године, а трајно ослобођење наступа 1918. године, када град улази у састав новостворене Краљевине СХС, а од 1929. године припада Зетској бановини. За вријеме Другог свјетског рата, град се налазио под италијанском (1941—1943) и њемачком окупацијом (1943—1944), а по ослобођењу је укључен у састав југословенске федералне јединице Црне Горе.Име Стари град Будва је носила у Средњем вијеку. Већина архитектуре Старог града је Венецијанког поријекла. Врата, прозори, балкони и многе друге мале, али примјетне ствари су римског стила Венецијанске Републике. Постоје три основне цркве у Старом граду. Прва је Светог Ивана, која је саграђена у 7. вијеку и све до укидања Будванске бискупије била је катедрала, друга Богородичина црква (Santa Maria in Punta) која датира из 840.године и трећа, Свете Тројице, која је саграђена 1804. године. Венецијански зидови Старог града су занимљива туристичка атракција.Стари град је такође познат по земљотресима који су га прилично оштетили, нарочито разорни земљотрес 15.априла 1979. године. Поједине куће биле су потпуно срушене, а дио зидина напукао. За комплетно санирање кућа, улица и бедема било је потребно 8 година до 1987.године .
(наставиће се)
