Пише Тихомир Бурзановић
Постоје теме које се не бирају — оне бирају нас. Постоје историјске ране које не зарастају временом, већ захтијевају свјесно, одговорно и достојанствено памћење. Јасеновац је једна од тих рана. И није ријеч само о прошлости, већ о моралној обавези садашњости и будућности: да се страдање не заборави, да се истина не релативизује и да се памћење не препусти тишини.
Очување историјског памћења о страдању Срба у логору Јасеновац током Другог свјетског рата није тек културни чин — то је питање идентитета. За Србе, посебно оне чији су преци страдали у Јасеновцу, то памћење није апстрактна категорија, већ дубоко лична, породична и духовна ствар. Зато није случајно што се у српском контексту све чешће говори не само о „култури сјећања“, већ о „култури страдања“.
Та разлика није пука игра ријечи. Култура сјећања, каква се развила код јеврејског народа након Холокауста, усмјерена је ка институционализацији памћења, образовању и глобалном признању. Српско искуство, међутим, носи и једну снажну духовну димензију: страдање се не доживљава само као историјска чињеница, већ као крст — страдање које има и своју васкрсну симболику.
Јасеновац је у том смислу више од логора. Он је симбол страдања, али и опомене. Симбол зла које је било системско, организовано и идеолошки утемељено. Али истовремено, Јасеновац је и симбол преживљавања, отпора и вјере да живот, на крају, побјеђује.
Зато је питање: ко ће чувати то памћење?
Одговор је једноставан, али тежак: прије свега Срби сами. Посебно они чији коријени воде у крајеве који су у Другом свјетском рату били поприште страдања — Босна и Херцеговина, Славонија, Кордун, Банија, Лика. Ти простори нису само географија, већ мјеста колективног памћења. Мјеста гдје историја није записана само у књигама, већ у породичним причама, у гробовима без имена, у тишини која говори.
Данас, када Срби живе широм Западног Балкана, Европе и свијета, та обавеза не нестаје — она се умножава. У дијаспори, гдје асимилација често брише идентитетске слојеве, очување сјећања на Јасеновац постаје још важније. Не као инструмент политике или конфликта, већ као темељ самосвијести.
Међутим, ту се јавља и један озбиљан изазов. Како чувати културу страдања, а не упасти у замку жртвеног идентитета који парализује? Како говорити о Јасеновцу, а не дозволити да та прича постане извор нових подјела?
Одговор лежи у равнотежи. Култура страдања не смије бити култура мржње. Она мора бити култура истине, достојанства и опомене. Она мора да подсјећа, али и да упозорава — не само друге, већ и нас саме — на опасности идеологија које дехуманизују.
Хришћанска димензија тог памћења управо ту добија свој пуни смисао. Крст није само симбол страдања, већ и наде. Васкрсење није негација страдања, већ његово превазилажење. У том контексту, памћење Јасеновца може бити и морална вертикала — подсјетник да зло постоји, али и да није коначно.
Зато је важно како се о Јасеновцу говори. Да ли као о броју жртава, или као о људским судбинама? Да ли као о историјској чињеници, или као о живом насљеђу? Да ли као о политичком аргументу, или као о моралној обавези?
Одговори на та питања одредиће не само однос према прошлости, већ и будућност.
Јер заборав није неутралан. Он увијек иде у корист оних који би да истину умање, релативизују или избришу. А тамо гдје се истина брише, отвара се простор за понављање.Зато култура страдања Јасеновца мора бити активна, жива и присутна. У образовању, у култури, у јавном простору. Али и у породицама, у причама које се преносе са генерације на генерацију. Не као терет, већ као завјет.
То није лак пут. Али је неопходан.
Јер народ који изгуби памћење — губи себе.
One Response
Od Prvog svjetskog rata pa do danas Srbi imaju debelih problema ne sa Hrvatima nego sa svojom pamecu.Jevreji kao narod se drze Starog Zavjeta i do danas ,kada je prvi izraelski predsjednik zvanicno posjetio Njmeacku Hercog 1987 godine .Odgovor na vase pitanje o zaboravu i oprostu, koji je Herzog dao prilikom posjeta logoru Bergen-Belsen, glasi: „Mrtvi su jedini koji mogu oprostiti. Zivi nemaju pravo zaboraviti. Zato cu sigurno pamtiti teska srca“. Tako rade drzavnici ,kakao se odnose rabini to necemo govriti.
Patrijarh srpski German posjetio je Jasenovac 1984. godine povodom osvecenja obnovljene crkve u tom mjestu, sto je bio značajan trenutak za Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) i ocuvanje sjecanja na zrtve.
Znacaj posjete: Ova posjeta postavila je temelj za kasniju tradiciju dolaska srpskih patrijarha u Jasenovac.
Poruka: Tom prilikom, patrijarh German je istakao vaznost pamcenja zrtava, naglasavajuci da se kao hriscani pozvani na oprastanje, ali i na pamcenje kako se zlocin ne bi ponovio.
Kontinuitet: Nakon njega, Jasenovac su posjecivali i patrijarh Pavle, patrijarh Irinej, te patrijarh Porfirije, odrzavajuci sjecanje na jasenovacke stradalnike
Postavio bih ovdje samo jedno pitanje,ne kao sto je Hercog reko Njmecima ,nego kao obican covjek i hriscanin,da li je ikada iko zvanicno od Hrvatske ili bilo kog Hrvata trazio oprost za ovaj ali i druge zlocine .Ne moze bio to Patrijarh bilo koji oprastati nesto zasto se niko nije makar potrudio udostojiti je misaona umenica za njih tamo, da kaze jeste krivi su nasi preci molimo za oprost.Pa svestenici danas nece da priceste vjernimka bez ispovijedanja ,bar bi tako trebalo biti. Cemu to vodi vidjeli smo iz usta nekog sadva prezimena ili imena Radman Grlic i nekog naseg nesretnika koji su to prenijeli u Podgorici javno ispred Skupstine.
I danas Hrvati i njihova ta Jevropska drzava drze slovo o demokraciji narodu kojeg su istrijebili ,paleci kosti tada ubijenih zrtava i knjiga ,a pokusavaju formirati i neku pseudo crkvu sektu kao sto je to radio Pavelic s Termogenom.
Ko je ovdje stvarno lud ,da li neko ko sve to vidi a cuti ,ili oni koji od politickog trenutka bilo kod stvaranja drzave devedesetih kao Mesic gdje govori jedno a prije neki dan drugo o stradanju Srba Jevreja i Roma.Tako je bilo citavim tokom Drugog rata ,gdje su u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini na tvorevini NDH tada boravili zajedno,i jedni i drugi( Ustase i Partizani) su prevnstveno ubijali Srbe,a Srba je bilo u sve tri vojske .Zato je i danas haranga zlikovaca jednaka i prema Srbima ali kroz Drazu Pavla i sve druge.