Пише: Мр Момо Јоксимовић, предсјеедник Партије пензионера ЦГ-ПИР

Друштво које скрива истину,осуђено је да живи у лажи. А гдје има лажи,  нема ни правде, ни повјерења, ни будућности. Зато је вријеме да се јасно каже—мора све да се види и зна    о сваком јавном функционеру.

Грађани имају право да знају како се троши сваки цент јавног новца.  Ко запошљава, по  којим критеријумима, и зашо баш ти људи сједе  на мјестима одговорности. Не може држава бити приватна прћија појединаца,нити  институције могу служити уским  круговима , док народ гледа са стране и ћути. 

Та времена морају проћи.

Транспарентност није пријетња—она је темељ здравог друштва.  Само оно што је чисто може  издржати свјетлост дана и пробу времена. Све  што  бјежи од јавности, најчешће има разлога да се крије.  А управо ту почиње сумња, неповјерење и распад система.

Мора се знати ко доноси одлуке, како их доноси и у чијем интересу.  Мора се видјети сваки уговор, свака набавка, свака одлука која утиче на живот људи. Нема више „тајни“ када је у питању јавни интерес.

Јер држава није ничија приватна ствар—она припада народу.

Када све буде  видљиво,  када се све буде знало, тада ће и одговорност постати стварна.  Тада ће и они на власти знати да не могу радити шта  хоће, већ шта је исправно. А то  је почетак праве правде.

Зато –не тражимо много. Тражимо само шта нам припада.

Да се све види.

Да се све зна.

Данас у Црној Гори имамо парадокс који  све више  раздражује јавност.Високи функционери саопштавају своје високе зараде,плате на годишњем  нивоу од више десетина хиљада еура,  тако и уштеђевину од 10, 50  или 100 хиљада еура. Ипак , у исто вријеме значајан број тих истих функционера не дозвољава увид у своје банковне рачуне.

Каквa порукa се то  шаље грађанима?

 Они који одлучују о судбини народа, о пензијама, платама и условима живота, не могу бити изнад повјерења. Не  може се тражити повјерење, а истовремено скривати истина. Такав однос политичара и функционера оправдано изазива сумњу и незадивољство.

Гдје  ми то живимо? Од кога и зашто  се крије  имиовина? Ако је све  стечено  поштено, нема разлога за  тајност. Грађани имају право да знају све о онима који управљају државом. То није напад на приватност—то је услов одговорности.  Јавна функција носи јавну одговорност.  Онај ко жели да управља  државом мора бити спреман да  покаже  поријекло  своје  имовине, стање на рачунима и начин на који је до тог  богаства дошао.

Не може  о држави одлучивати  неко ко крши закон, ко се понаша неморално или ко крије  оно што би морало бити доступно јавности. На челу државе  морају бити људи чистих руку и  чистог образа.

Зато је неопходно увести хитно транспарентност. Увид у банковне рачуне функционера  не смије  бити табу тема.

То мора постати стандард—као што је и обавеза плаћања пореза.

Без тога нема правде. Нема повјерења. Нема владавине права. Нема одговорности.

Ко жели да буде јавни функционер, мора прихватити да је под лупом јавности.  Не зато што је сумњив, већ зато што је одговоран. 

Јер држава није ничија приватна својина—она припада грађанима. И  грађани имају право да знају.

Зато ко хоће да се бави јавним послом , то значи да грађани морају без његове сагласности имати увид у све послове његове па и банковне рачуне.

Зато господо посланици, владо, функционери, грађани траже од вас  да све буде јавно и трасноартентно, зато немате право да кршите вољу народа. Нијесте ви изнад народа.