Аутор: Тихомир Бурзановић

Прошло је више од двадесет година од убиства уредника листа „Дан“ Душка Јовановића, једног од најтежих и најзначајнијих нерасвијетљених злочина у новијој историји Црне Горе. Иако су се мијењале власти, тужилаштва и безбједносни сектор, суштина остаје иста — истина о овом случају још није у потпуности изнесена пред јавност.

Свака годишњица подсјећа да је убиство новинара, по свом карактеру и контексту, више од појединачног злочина. Оно је удар на слободу изражавања, на демократију и на повјерење у институције. Зато случај Душка Јовановића и даље оптерећује друштво, али и европски пут Црне Горе.

У јавности већ дуго постоји увјерење да домаћи институционални капацитети, из различитих разлога, нијесу били довољни да доведу овај случај до краја. У таквом амбијенту све чешће се помиње могућност да би пресудан искорак могао доћи изван граница државе — кроз ангажман страних безбједносних служби и партнера који располажу ширим оперативним и обавјештајним могућностима.

Такав сценарио не би био преседан у региону. У више наврата, управо су међународне институције биле те које су помогле да се разријеше сложени случајеви организованог криминала и политички осјетљивих убистава. Разлог за то је једноставан: приступ ширем спектру података, техничких средстава и, што је можда најважније, одсуство унутрашњих притисака.

Замислива је ситуација у којој у Подгорицу стиже документација из међународних извора — са прецизним подацима, оперативним сазнањима и именима лица за која се тврди да су учествовала у планирању и извршењу злочина. У том тренутку, институције Црне Горе више не би имале простор за одлагање. Поступање би постало неминовност.

Такав развој догађаја био би историјска прекретница. Не само у контексту једног случаја, већ и у погледу функционисања правне државе. Јер, способност да се процесуирају најосјетљивији предмети представља најјаснији доказ зрелости једног система.

Истовремено, овај случај се директно везује за процес европских интеграција. Поглавља 23 и 24, која се односе на правосуђе, основна права и безбједност, већ годинама су у фокусу оцјена Европске уније. Без видљивих и коначних резултата у борби против организованог криминала и у расвјетљавању тешких злочина, напредак у тим областима остаје ограничен.

Рјешавање убиства Душка Јовановића би, у том смислу, имало снажан политички и институционални ефекат. То би био сигнал да систем може да функционише и у најосјетљивијим случајевима, без обзира на проток времена или могуће утицаје.

Питање које се неминовно поставља јесте зашто тај случај до сада није добио свој епилог. Одговор није једноставан и вјероватно обухвата више нивоа — од институционалних слабости, преко политичких утицаја, до недостатка континуитета у истрагама. Сваки од тих елемената оставио је свој траг.

Ипак, упркос свему, овај предмет није затворен у свијести јавности. Он остаје отворено питање које чека да буде ријешено, без обзира на протекло вријеме. Управо та чињеница да случај није заборављен представља додатни притисак, али и обавезу за институције.

Уколико би се заиста догодио сценарио у којем би међународни партнери доставили кључне доказе, реакција домаћих органа морала би бити брза и одлучна. Не би било простора за политичка тумачења или одлагања. То би био тренутак истине.

Такви тренуци често дефинишу државе. Не по томе да ли су се злочини догодили, већ по томе како су на њих одговориле. У том смислу, случај Душка Јовановића већ одавно превазилази оквир једног кривичног дјела и постаје питање државног интегритета.

Када се једном дође до коначних одговора, то неће бити само затварање једног случаја, већ и отварање новог поглавља у односу друштва према правди. А управо у томе лежи његов највећи значај.

Истина, ма колико каснила, има своју тежину. Питање је само да ли ће доћи изнутра или ће бити донесена споља. Али када једном буде изречена, постаће обавезујућа за све.И тада ће случај Душка Јовановића престати да буде симбол нерјешености и постати доказ да се и најтежи предмети, ипак, могу привести крају.