Пише: Жана Лакићевић, Партија пензионера Црне Горе-ПИР

Живимо један тихи, али опасни парадокс  нашег времена :  никада нијесмо имали више информација, а никада мање мудрости.  У мору интернета, брзих вијести и површних знања,   заборавили смо најважнији извор  истине—људе који су живот проживјели , а не само „прелиставали“. Старији су  постали  невидљиви. Стоје поред нас у аутобусу, чекају у реду у апотеци, пекари, сједе на клупама, а ми пролазимо као да гледамо у празно.

То нијесу „споредни статисти“ нашег друштва.  То су енциклопедије искуства и знања. То су људи који су нас  родили, подизали, хранили, васпитавали, градили куће и фабрике, градили джаву.  Градили путеве, институције, одгајали дјецу у много тежим условима и временима него што ми их  данас можемо замислити.   То су некада били бивши учитељи, инжињери, радници, домаћини, војници, људи од ријечи.  Њихово знање није са Гугла—оно је  скупо плаћено животом, кроз бројне побједе и поразе.

А шта данас радимо.  Презиремо их ћутањем. Не питамо. Не  слушамо.  Не стајемо.Као да смо одлучили да прекинемо везу са сопственим коријеном.

Посебно је опасно што тај однос не показују само појединци , већ и друштво у цјелини. Владе и партије их се сјете само пред изборе.  Пензионери се третирају као трошак, а не као  богаство.  Њихово искуство не  улази у  одлуке, њихов глас се не чује.   А управо ту лежи  највећа грешка—јер друштво које игнорише  своје најстарије, осуђено је да понавља исте грешке.

Млади, с друге стране, све чешће мисле да зају све.  Брзина је замијенила дубину. Самопоуздање без покрића је надјачало разум. А  без искуства, знање је као и брод без сидра—лијепо изгледа али га олуја носи гдје хоће.Када прођемо поред старијег човјека, а не застанемо да га питамо, ми не губимо само прилику за разговор—губимо читаву библиотеку живота. У  њима су одговори које инетернет не зна да да.

Старији нијесу терет—они су архива. Жива. Драгоцјена , непоновљива архива једног народа.  Они знају како почињу грешке и како се завршавају. Знају цијену  погрешних одлука.  Знају шта значи  издржати, изгубити и опет наново устати.

Зато није питање да ли треба да их слушамо – питање је како смо уопште дошли  у ситуацију  да их не слушамо.

Вријеме је да се зауставимо.  Да питамо. Да слушамо. Не из сажаљења, него из поштовања и потребе. Јер без њих,ми не идемо напријед—ми се само вртимо у круг.

Они знају како свака прича треба да тече и како  и кад да се заврши.

Ако се у једном дртуштву не поштују стари и пензионери, онда  то није само  морални  пропуст, већ  озбиљан знак да се губи ослонац за будућност. А без  њихове мудрости и искуства, свако грађење сјутрашњице остаје плитко и несигурно.

Стари људи  су живе књиге—у њима су сабрани знање, искуство и трајање једеног народа.  Они су тихи чувари  традиције, али и  поуздани савјетници који могу помоћи  да се избјегну грешке које су већ једном скупо плаћене.

Друштво које их уважи има снажне темеље, јер слуша оне који знају. А тамо гдје су стари поштовани као учитељи и савјетници, ту се раћају и мудрије одлуке, праведнији односи и извјеснија будућност. А тамо гдје тo не цијени, губи се будућност.