Аутор: Тихомир Бурзановић

У политичком животу Црне Горе већ дужи низ година провејава један занимљив и сложен наратив: да се европски пут државе не може замислити без снажног ослонца на регионалне партнере, прије свега на сусједну Хрватску.

Тај став све чешће долази из кругова који се представљају као носиоци европских вриједности, али и као аутентични тумачи интереса мањинских заједница. У том контексту, јавни простор се испуњава порукама о историјској улози Загреба у процесу црногорске независности, о политичком савезништву које надилази класичне дипломатске оквире, као и о готово симболичком значају Хрватске као „врата Европе“.

Такав дискурс није случајан, нити је нов. Он се темељи на комбинацији историјских интерпретација, савремених геополитичких интереса и унутрашњих политичких калкулација. У њему се Хрватска представља као доказани савезник, држава која је већ прошла пут европских интеграција и која, самим тим, има легитимитет да буде водич другима.

Међутим, када се та теза поједностави до нивоа да се сугерише како се пут ка Бриселу отвара искључиво у Загребу, онда она престаје бити политички став и постаје идеолошка конструкција.

Проблем са таквим приступом лежи у његовој редуктивности. Европска унија није географска капија кроз коју се пролази уз дозволу једне државе, већ комплексна заједница заснована на правилима, реформама и институционалној зрелости.

Чланице могу помоћи, подржати, лобирати, али не могу замијенити унутрашњи напор једне земље. Када се, стога, у јавности пласира порука да је Загреб кључ за Брисел, онда се индиректно шаље и друга, опаснија порука — да Црна Гора нема сопствени капацитет да сама отвори та врата.

Посебно је интересантно како се у овом наративу позиционирају мањинске заједнице и њихови политички представници. Умјесто да буду мостови сарадње, што јесте њихова природна улога у мултиетничком друштву, они се понекад представљају као ексклузивни тумачи спољнополитичког правца државе. Тако се ствара утисак да је европски пут условљен једним специфичним политичким погледом, који се не смије доводити у питање.

Наравно, нико разуман не спори значај добрих односа са Хрватском. Историјске везе, економска сарадња, заједнички интереси унутар НАТО савеза и регионалне стабилности — све су то фактори који чине тај однос важним.

Али, претварање партнерства у зависност представља суштински проблем. Јер, ако једна држава почне да гради своју спољну политику на идеји да је њен пут условљен туђим одобрењем, онда она постепено губи политички суверенитет.

Истраживања која показују да значајан дио једне мањинске заједнице своју матичну државу види ван граница Црне Горе додатно компликују слику. То није само статистички податак, већ и политички сигнал.

Он говори о идентитетским дилемама, али и о потенцијалном утицају који те перцепције могу имати на унутрашњу кохезију друштва. У таквим околностима, свака политичка порука која додатно наглашава спољни ослонац, умјесто унутрашњег јединства, мора се пажљиво преиспитати.

Кључно питање остаје: да ли је заиста једини пут Црне Горе ка Европској унији онај који води преко Загреба?

Одговор, ако се посматра трезвено и без политичких страсти, мора бити — НЕ. Пут ка ЕУ води прије свега кроз Подгорицу, кроз институције које функционишу, кроз владавину права која није декларативна, већ стварна, и кроз економију која може издржати конкуренцију европског тржишта.

Сарадња са сусједима, укључујући и Хрватску, свакако је дио тог процеса. Али она није ни почетак ни крај тог пута. Она је само један од сегмената шире слике. Претварање тог сегмента у централни елемент политичке стратегије представља поједностављење које може бити политички корисно у кратком року, али штетно на дуге стазе.

Јер, Европа није дестинација до које се стиже преко посредника, већ процес који захтијева унутрашњу трансформацију. И док год се та чињеница замагљује причама о „вратима која се отварају негдје друго“, Црна Гора ће ризиковати да више времена проведе тражећи кључеве код других, него градећи сопствена врата.

У том смислу, „хрватско цвијеће“ које данас расте у црногорском политичком простору није нужно проблем само по себи.

Проблем настаје онда када се оно представља као једина могућа башта у којој Црна Гора може да процвјета. А истина је, као и увијек, нешто сложенија: стабилна и европска Црна Гора може расти само на сопственом тлу, уз сарадњу са свима, али без зависности од било кога.