Годинама уназад,под влашћу Демократске партије социјалиста  и њеног лидера Мила Ђукановоћа, држава  није грађена—већ систематски претварана у  партијски плијен. Запопшљавање у јавном сектору достигло је  апсурдне размјере.  У појединим инститицијама на једно радно мјесто долазило је и по више лица—до те мјере да „једна столица је имала по седам запослених“. То није била социјална политка , већ јасна куповина  лојалности новцем свих грађана.

Неспособност није била препрека—била је  предност.  Критеријуми  су укинути, а  партијска припадност постала је улазница у  систем.  Истовремено, они који  нијесу били „подобни“ остајали су без  шанси за посао и они су  гурани на маргину.

Систем је додатно девастиран злоупотребама у области пензионог , правосудног система…   Додјељиване су пензије без законског основа, чак и лицима  без  дана радног стажа. Пресуде су доношене по вољи моћника, а  не по закону. Висину пензије није контролоисао, па су  предпостављени знали наградити свог брачног друга , дјевера, пријатеља, као да је академик, а не са основним или купљеном вишом школом.  Фондови су кориштени као  партијски банкомати.

Посебно забрињава однос према онима  који су покушавали да раде по закону.  Случај полицајца Поповића, који је реаговао на  изношење врећа  новца,остаје симбол система у којем се  кажњава поштење, а награђује криминал. Умјесто заштите, добио је  прогон и пензију.

Криминал није био инцидент—био је  модел управљања .  Институције које би требало да се боре против назаконитости, постале су њени саучесници.  Држава је функционисала као затворени круг интереса, у којем су закони важили само за  обичне грађане.  Није чудо што  поилицајац или инспектор је  наслагао у сламарицу и по педест милиона евра , по више кућа, станова пословних простора. Колико имају њихове старјершине. Такви и данас пружају отпор  закону и одговорности.

Резултати су били парадоксални: што више запослених,то је мање ефикасности. Државни апарат је спор, скуп и нефункционалан. Грађани плаћају цијену—кроз лоше услуге, неправду и економску стагнацију.

Црној Гори нијесу потребне само промјене власти, већ темељне промјене система. Држава мора престати да буде сервис партија и  постати  сервис грађана .У  супротном,  „пребукирана управа“ остаће симбол дубоке и  дуготрајне кризе.

Рационализација управе није  само  питање  броја, већ квалитета—мање, али стручније и боље плаћене склужбе могу дати далеко већи учинак за грађане и државу. Црној Гори је потребна  ефикасна, одговорна и професионална управа, јер само таква може бити темељ здравог развоја и повјерења у институције.

Партија пензиинера Црне Горе указује на ове  проблеме,који не могу  бити  разлог да се  не повећају  пензије које су зарађене. Напротив. Тим прије. Ако има за све мора имати за пензионере .

Ружа Гојковић

Партија пензионера ЦГ