Пише: Тихомир Бурзановић
Постоје вечери које уђу у политичку историју због великих одлука, драматичних говора и судбоносних порука. А постоје и оне друге — вечери које остану упамћене као свечано фотографисање једне дубоке недосљедности. Прослава „обнове независности” у подгоричком винском подруму није била државна свечаност; била је то изложба политичког камелеонства, са кетерингом и амбијенталним освјетљењем.
У земљи у којој грађани све теже састављају крај с крајем, у којој се млади пакују брже него кофери на аеродрому, а институције функционишу по принципу „ако прође — прошло је”, елита је одлучила да још једном прослави датум који ни послије двије деценије није постао симбол заједништва, него трајни подсјетник на подјеле. Али, можда баш у томе и јесте суштина читаве церемоније: није циљ био помирење, него демонстрација моћи над памћењем.
Јер, каква је то свечаност на којој за истим столовима сједе људи који су годинама једни друге оптуживали за издају, рушење државе, национализам, криминал, антидржавно дјеловање и историјски ревизионизам? Ако је политика умјетност могућег, онда је овај пријем био умјетност заборава. Сви су ту. И они који су тврдили да је независност једини пут ка европској будућности. И они који су говорили да је то превара вијека. И они који су некада увјеравали народ да никада неће стајати под истом заставом са архитектама тог пројекта. На крају су стајали. Мирно, свечано и са чашом вина у руци.
Нема ту више идеологија. Остала је само протоколарна гастрономија власти. Политичке разлике у Црној Гори данас трају отприлике колико и аперитив. Послије друге чаше, сви постају заговорници „демократске зрелости”, „европских вриједности” и „помирења”. То помирење обично траје док се не угасе камере. Сјутрадан се наставља редовни програм: саопштења, увреде, националне тензије и глума за бирачко тијело.
Посебну чар читавој вечери дала је чињеница да су се у истом простору нашли и они који су годинама представљали неспојиве свјетове. У нормалним друштвима такве сцене би можда биле знак зрелости. Код нас су оне углавном доказ да нико више не вјерује у оно што прича. Када политичари почну да личе једни на друге више него на сопствене гласаче, онда држава улази у фазу опасне политичке празнине. А управо је та празнина била главни гост вечери.
Најзанимљивије је што се све то представља као „историјски напредак”. Ваљда је напредак када људи који су двадесет година дизали тензије сада открију чари грађанске пристојности — али тек кад подијеле фотеље, функције и дипломатске салоне. Народ је, наравно, позван само да аплаудира тој новој ери политичке толеранције. И да заборави све што му је говорено претходних година.
Тешко је, међутим, не примијетити извјесну дозу политичке и духовне ироније у чињеници да су некадашњи непомирљиви противници сада постали украс исте државне сценографије. Јуче су једни друге представљали као опасност по државу, цркву, нацију и будућност. Данас заједно наздрављају „европској Црној Гори”. Ако овако изгледа помирење, онда је лицемјерје званично постало државна стратегија.
Наравно, све је то праћено добро увјежбаним фразама о мултиетничком складу, демократској зрелости и европском путу. Те ријечи у Црној Гори имају сличну функцију као декоративне завјесе у старим хотелима: не служе да нешто открију, него да сакрију оронулост зидова. Иза приче о напретку остаје иста земља — дубоко подијељена, економски исцрпљена и политички уморна.
Посебна врста цинизма лежи у покушају да се овај датум представи као општенационални консензус. Ни послије двадесет година није. И неће бити све док се једна половина друштва убјеђује да мора славити оно што друга доживљава као симбол политичке манипулације. Држава која стално тражи од грађана да забораве сопствена увјерења ради „вишег циља” на крају добије само народ који више не вјерује никоме.
Али можда је најискренији симбол читаве вечери био сам амбијент винског подрума. Јер политика у Црној Гори већ дуго личи на вино које је предуго стајало у подруму: изгубило је укус, али је задржало етикету. Све изгледа свечано, отмено и скупо, док се не отвори флаша. А онда се осјети тежак мирис истрошених парола, потрошеног патриотизма и каријера грађених на подјелама.
Зато ова прослава није открила снагу државе, него слабост политичке сцене. Није показала јединство, него одсуство принципа. И није потврдила побједу једне идеје, већ тријумф политичке прилагодљивости у којој свако може бити све — под условом да је у близини власти.
Грађанима остаје да гледају ту необичну представу у којој се идеологије мијењају брже од свечаних одјела, а политичка увјерења трају краће од здравице. И можда је баш то права слика савремене Црне Горе: земља у којој више нико не зна ко је за шта био, али сви врло добро знају гдје треба да сједну када почне државни пријем.
