Да је волео Србију и неизмерно обожавао своју породицу, знају сви који су прочитали и само неколико редака Владислава Петковића Диса. Расејани песник чупавих бркова имао је кратак, али буран живот, као и многи други припадници његове „изгубљене“ генерације.
У животу су га пратили неуспеси и порази, па је и тематика његових песама произашла из таквог живота. Он је стварао за себе, није марио за критике, већ их стоички подносио и веровао да ће га песме наџивети. Тако је и било.
Од рођења болешљив и блед, одрастао је у многобројној породици. Учио је школе, али је мало научио, чак ни матуру није положио, али га то није спречило да постане учитељ у неким забаченим селима. По преласку у Београд добија посао писара, а у то време настаје и његов надимак по коме је препознатљив и који представља три средња слова његовог имена – ВлаДИСлав. Песничка авантура је започета. Највише времена је проводио са својим најбољим другом Симом Пандуровићем.
Био је април 1911. године када је на калемегданском шеталишту срео лепотицу по имену Христина, баш ону милу девојку коју је годинама сањао у својим песмама. Витка деветнаестогодишњакиња, поштанска службеница, препознала је песника Диса и већ неколико дана касније пружали су руку једно другоме насред шеталишта у Кнез Михаиловој улици. Много година касније, када Диса више није било, када је његово тело лежало негде дубоко у Јонском мору, а душа обитавала уз своју драгу, Христина се присећала тог првог сусрета:
„Није ми се допао, али нисам могла ни да побегнем. Уђем код другарице, а кад изађем, он чека преко пута код ‘Чивутске кафане’. Из канцеларије идем кући заобилазним путем, а он се нађе испред мене – сад ви пресудите је ли то судбина или нешто друго?“
Иако јој се на први поглед можда није допао, то је није спречило да се заљуби и шест месеци касније стане пред олтар с њим. А венчање – посве необично.
Венчање је требало да се одржи у цркви светог Марка у шест ујутру. Пошто су заборавили прстење, кум је предложио да се узме гумица са кишобрана. Прота није прихватио да се одржи венчање на тај начин, па су морали сачекати испред. Тада је млада замолила непознату жену да јој позајми накратко прстен, само да се венчању. Дис је имао 31 годину, Христина 19.
Добили су и „свадбени поклон“, ни мање ни више него оштар чланак у новинама од Јована Скерлића, чувеног критичара, који се гадно огрешио о Диса. Љубав је цветала, Дис је Тинку обожавао, а када су им се родила деца, Гордана и Мутимир, његовој срећи није било краја.
Породичну идилу нарушили су долазећи ратови. Дис се прво затекао на Крфу, а затим је почетком 1916. године кренуо за Француску. А тамо… сви су га волели, свима је био драг и симпатичан, нарочито женама. Вероватно су осећале колико је патио и чезнуо за породицом, вероватно су тада и настала она прелепа писма у стиховима која никада нису упућена ономе коме су намењена: „Не јавља ми се. А има кад. Сем ако не спава, ако не дише. Десет месеци равно је сад од растанка нам, откако не пише!“
У то време до њега дође вест да његова Тинка са децом гладује, јер осам месеци већ не прима новчану помоћ. Пријатељ кога је задужио на Крфу да подиже његову плату трошио је новац по кафанама, а у Србију ни динара није слао. Повређен таквим понашањем блиског пријатеља пошао је за Грчку да рашчисти ту неприлику. Пре него што се укрцао на брод са кога никада није изашао, јавио се Тинки и том приликом рекао: „Путујем данас. Да се опростимо… Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“
Истог дана у зору брод на који се укрцао је потонуо, а с њим и песник „Утопљених душа“. Два дана касније извучено је тело великог српског песника. У џеповима су му нађене наочари и драхма и по. Тело је враћено назад, у плаву гробницу.
Када се рат завршио, његова жена Христина сматрала је да као жена српског песника и курира Министарства просвете има право на пензију. И док је чекала да се молби удовољи, задесила ју је нова трагедија. Њихова кћерка Гордана умрла је од опекотина у пожару изазваном несрећним околностима. Нови ударац судбине уследио је годинама касније. Њихов син Мутимир нестао је без трага као припадник јединица Драже Михаиловића. Жена чије је срце препукло три пута, поживела је сама још неколико година.
извор: сербиан тимес
