Шта се десило са досјеима Управе државне безбједности (УДБА) након распада Југославије и зашто је њихов садржај и више од три деценије предмет расправе? Документи тајне полиције поново су се нашли у фокусу након што је европска комесарка за проширење Марта Кос (61), суочена са поновљеним недоказаним оптужбама да је била сарадница тајне југословенске службе, свједочила пред Европским парламентом. Избјегла је директне одговоре на питања везана за њен ангажман из времена када је Словенија, чија је држављанка, била дио Југославије, а Марта Кос била новинарка. У то вријеме, Кос је била у својим двадесетим.
Тада је на територији државе, коју је чинило шест република и двије аутономне покрајине, ђеловала једна служба, Управа државне безбједности, далеко познатија по скраћеном називу УДБА.
Из добрим дијелом озлоглашене службе, након распада државе, израсло је седам посебних служби безбједности. Уколико постоји траг о било чијој повезаности са безбједносним агенцијама из времена бивше Југославије, више од тридесет година од њене пропасти, тешко је утврдити.
Подсјетимо, Резолуција Европског парламента из 2021. године је позвала на отварање архива бивше Југославије са посебним фокусом на отварање досјеа УДБА-е.
Отварање архива у државама као што су Источна Њемачка, Чешка и Пољска, спроведено је на таласу демократизације држава некадашњег источног блока крајем осамдесетих и почетком деведесетих.
Насупрот томе у државама бивше Југославије, које су настајале у сукобима, ратовима и разарањима, процес демократизације и трансформације државне безбједности текао је спорије и уз многе контроверзе.
До данас скоро да ни једна држава није рашчистила са тим дијелом своје прошлости.
Шта се десило са досјеима у Словенији?
Словенија је била прва држава настала распадом Југославије која је отворила архиве и досјее, подсјећа за Радио Слободна Европа (РСЕ) хрватски историчар Марио Превишић.
„То је било посебни интересантно за повјесничаре и људе из струке али и за политику,“ каже Превишић.
Данас су ти документи доступни у Архиву Републике Словеније.
Како је у писаном одговору за РСЕ навео словеначки историчар Божо Репе, „архиви нису сачувани у цјелини нити знамо колико их је уопће постојало, јер је до чишћења грађе дошло најмање два пута – након смјене Александра Ранковића крајем 60-их година, те крајем 80-их, када је наводно уништено око 17.000 досјеа“.
Репе каже да није познато шта је у евиденцији тајне полиције из прошлог система „изворно уклоњено, додано или измијењено (прије свега за потребе политичких обрачуна, углавном против лијево-либералних политичара, али неријетко и десних, ако је то некоме одговарало).“
Након што је 1991. прогласила независност у Словенији као централна обавјештајна и безбједоносна служба ђелује Словеначка обавештајно-безбједносна агенција (Словенска обвешчевално-варностна агенција – СОВА), са сједиштем у Љубљани.
Хрватска: Ново име, стари људи
У Хрватској је од стицања независности 1991. године сектор сигурности доживио неколико трансформација, а од 2006. почело је дјеловање Сигурносно обавјештајне агенције (СОА) која под тим именом постоји и данас.
„У Хрватској као и у свакој другој земљи која се реформирала у Еуропи дјелују разни облици обавјештајних агенција које имају разне функције и циљеве“, каже историчар Мартин Превишић за РСЕ.
Превишић је аутор књиге „Голи оток – историја“, својеврсне студије логора на Голом отоку која се базира на многобројним документима из архива УДБА-е као и низу свједочанстава бивших логораша.
Голи оток је био југословенски затвор и радни логор за политичке противнике у тадашњој Југославији.
О трансформацији тајне полиције из старог у нови систем говори једна анегдота из периода док је Превишић прикупљао грађу за књигу и интервјуисао старе логораше са Голог отока.
Тако му је један од њих испричао да је ухапшен 1948. године као ибеовацкада му је у ћелију ушао млади удбаш којем је запамтио лик.
Четрдесет година касније 1991. године, Хрватска се осамостаљује, бивши логораш гледа телевизију и види првог предсједника Републике Хрватске Фрању Туђмана. Поред њега је човјек у бијелом одијелу који је познат бившем логорашу. Препознао је човјека који је ушао у његову ћелију 1948. године. Био је то Јосип Манолић, тадашњи предсједник владе Републике Хрватске.
Сам Манолић је у једном гостовању на ХРТ-у 1995., о преласку кадрова тајне полиције у нове структуре Републике Хрватске је рекао да „није био тренутак да се иде на рашчишћавање појединачних случајева“.
„Одлука врховништва Републике Хрватске – преузмимо све институције које су до сада радиле у Социјалистичкој Републици Хрватској у саставу у каквом је било. Никаквог рефаншизма према људима који су професионално обављали своје дужности“, рекао је тада Манолић.
„Читав апарат је наслијеђен и он је имао више-мање сличну улогу као што је имао у Југославији,“ додаје Превишић.
Појашњава и да влада „наивна“ предоџба да је 1991. дошло до потпуног лома.
„Јесте, Југославија је пропала, пропала је једна стара идеологија, неке су нове парадигме дошле, али хајмо’ бити реални, читав сустав је преузет наново од старог сустава“, каже овај саговорник.
Као и Словенија, и Хрватска је отворила архиве УДБА-е. Између 15 и 20 хиљада досјеа, скупљених све до ране 1990-те, постало је доступно.
Данас су досјеи похрањени у Хрватском државном архиву.
За РСЕ није стигао одговор на питање да ли су неки од досијеа можда остали неотворени.
Између осталих међу архивама налазе се досије осуђеног ратног злочинца Војислава Шешељ и првог предсједника Хрватске Фрање Туђмана.
Црна Гора отворила мали дио архива
Упркос томе што праксе неких земаља показују позитиван утицај који су отварања архива имала, тајни списи УДБА-е у неким државама остају тајни.
Такав је случај и у Црној Гори. Агенција за националну безбједност (АНБ) основана 2005, годину дана прије проглашења црногорске независности, отворила је само дио архивске грађе која се односи на период до 1948. године, односно на рану фазу ђеловања ОЗНА-е и почетак УДБА-е.
Одговор на питање РСЕ да ли планирају отворити и остале досјее није стигао.
Адвокат Никола Ангеловски, који је Скупштини Црне Горе прије двије године поднио захтјев за доношењем закона о отварању досјеа, каже да објављени материјал није довољан.
„Отварање је симболично и ограничено. Ради се о архиви која покрива најранији период послијератног комунистичког безбједносног система“, каже Ангеловски за РСЕ и додаје да је АНБ декласификовала тај дио уз образложење да не постоји „савремени безбједносни интерес за његово даље чување као тајног материјала“.
„То не обухвата касније фазе развоја тих служби, које су биле знатно комплексније и политички значајније – период ‘Инфромбироа’ у Црној Гори, период 50-их, 60-их, 70-их и 80-их година, као и транзициони период 90-их, па се због тога овај њихов потез сматра ‘првим кораком’, али не и цјеловитим и системским рјешењем овог питања“, истиче он.
Додаје да се питање отварања досјеа већ деценијама налази у институционалном вакууму у Црној Гори и да држава, која је тренутно, у поређењу са осталим државама Западног Балкана, најближа чланству у ЕУ, нема ни закон о лустрацији и законе о ветингу у јавној и тајној служби.
„То значи да за сада у Црној Гори не постоји јединствен правни оквир који би дефинисао ко има право приступа, под којим условима, у којој мјери и на који начин се штити приватност и безбједносно осјетљиве информације.“
Србија не даје архиве
Различите политичке гарнитуре у Србији најављивале су да ће отворити досјее тајних служби од Другог свјетског рата до данас.
Демократска опозиција Србије (ДОС), која је на изборима 2000. године побиједила Слободана Милошевића, то је обећала прије и по доласку на власт.
Од маја 2001. до јуна 2003. на снази је била уредба Владе Србије о увиду у досјеа. Око 8.000 људи је аплицирало, а за 420 је одобрен рестриктиван увид.
Међу њима је био и писац Драгослав Михаиловић, који је 2012. године за РСЕ рекао да је под оперативном обрадом био до 1990. године.
„У тим фајловима била су прецртана имена неких људи који су о мени достављали информације. А људи из службе бележили су, на пример, када сам се и са ким виђао. Рецимо, мене је оперативно обрађивао извесни Брана из Ваљева“, испричао је тада Драгослав Михаиловић, писац који је преминуо у марту 2023. године.
Грађанин је тада у присуству службеника државне безбедности могао да прочита свој досје, али под условом да га третира као државну тајну и да га не препричава породици или јавности.
Неки од оних који су погледали белешке изражавали су сумњу да им је досје накнадно преправљан и редигован, а уредбу којом је омогућен увид држава је убрзо укинула под образложењем да је неуставна.
Закон којим би се регулисало отварање досијеа није донијела ниједна власт од 2000. до данас.
Предраг Петровић из Београдског центра за безбедносну политику каже да је важно знати сврху отварања досјеа, да ли је то лустрација, суочавање са прошлошћу, кривични прогон, или све заједно.
„Уз то, имамо важну околност да су неки људи који су се нашли у такозваним новим демократским властима највероватније били сарадници служби безбедности. Било би им веома неповољно да се то окрије. За многе од њих период од ’45. до 2000-их није био аутократски, па сматрају да досјеи не садрже ништа спорно“, каже Петровић.
Данашња Безбедносно-информативна агенција (БИА) Архиву Србије на чување сукцесивно предаје документацију старију од 30 година, у коју спада и 80.000 персоналних досјеа грађана.
Оперативна архива, такозвани живи досијеи и документација настала после 2002, чува се у седишту БИА-е у Београду. Број ових досјеа је државна тајна.
Такође, није познат обим архиве коју су сачиниле тајне службе у Србији од 1945. године.
БИА је настала 2002. године, по гашењу Ресора државне безбедности (МУП) Србије, агенције која се сматра кључном у формирању паравојних формација одговорних за ратне злочине почињене у рату у бившој Југославији, али и злочине у земљи.
Безбедносно-информативна агенција није одговорила на питање РСЕ о томе да ли је у плану доношење закона којим би се регулисало отварање досјеа.
Предраг Петровић, из Београдског центра за безбедносну политику, сматра да се модернизација тајне службе у Србији свела на куповину нове опреме и повећање плата њених припадника.
„Зато је од њеног настанка ређала саме неуспехе. Штитила Краљевину, Краљевина је пропала. Касније смо имали службу која штитила комунизам, комунизам је пропао и победили су националисти“, рекао је Петровић.
Више од половине шефова тајне службе који су од 2000. године именовани на ту позицију претходно нису радили у сектору безбједности, нису били професионалци.
Један број њих постављен је директно из редова владајућих странака, што је случај и са садашњим директором БИА Владимиром Орлићем.
Питање УДБА-е архиве на Косову
До проглашења независности, Косово није имало самосталну обавјештајну службу, већ је било под контролом Службе државне безбедности Србије.
УДБА је на Косову пратила политичке активисте и противнике режима, а постоје оптужбе и документовани случајеви репресије и политичких убистава.
Један од познатих случајева је убиство косовског албанског активисте за људска права Енвера Хадрија 1990. године у Бриселу.
Белгијски суд је 2016. утврдио да је ово убиство наручила југословенска служба безбједности и тим поводом Божидара Спасиц́а, бившег припадника српске тајне службе, осудио на доживотни затвор.
Спасић се, пак, налази на слободи у Србији, где учествује и у јавним наступима.
На Косову данас функционише Обавјештајна агенција Косова (АКИ), формирана након проглашења независности од Србије 2008. године. РСЕ није добио одговор на питање шта се десило са архивом УДБА-е која је била на Косову.
Сматра се да је АКИ настала као институционални наследник Косовске обавештајне службе (СХИК), која је настала из структура Ослободилачке војске Косова (ОВК).
Ехат Мифтарај из Косовског института за правду, наводи да се, свако откривање података или информација у вези са архивом УДБА-е мора посматрати са резервом, узимајући у виду „антагонистичку политику Србије према Косову“.
„Српске власти, кроз различите облике специјалног рата против Косова, често користе чак и обавештајне податке или податке УДБА-е како би циљале или наштетиле утицајним личностима на Косову. До данас не постоје кредибилне или поуздане информације да је архива повезана са УДБА-ом уништена или уклоњена са Косова, када су се српске институције повукле“, каже он за РСЕ.
Босанска комплексност
У Босни и Херцеговини (БиХ) је након неколико фрагментираних агенција насталих током и након рата, сигурносни сектор 2004. године трансформисан у Обавјештајно-сигурносну агенцију БиХ.
По завршетку рата 1996. је основана Агенција за истраживање и документацију (АИД).
У периоду постојања парадржавне творевине Херцег-Босне 1994. формирана је Служба националне сигурности (СНС) која је такођер ђеловала као обавјештајна агенција, док у ентиету Република Српска функционише Обавештајно-безбједносна служба формирана 1998. године.
Трансформације се настављају 2002. године када се АИД и СНС уједињују у Федералну обавјештајно-сигурносну службу (ФОСС).
Двије године касније долази до успостављања јединствене Обавјештајно-сигурносне агенције БиХ (ОСА) када су се ујединиле ФОСС и Обавештајно-безбједоносна агенција Републике Српске.
„Интегрирале су се или објединиле Федерална обавјештајна агенција ентитета Федерација БиХ и Обавештајно-безбједносна агенција, односно служба ентитета Република Српска. Данас имамо ОСА-у јединствену цјеловиту цивилну службу која ђелује на простору цијеле БиХ“, појашњава Ахмед Кицо, бивши обавјештајац и стручњак за сигурност.
Но, отварање досјеа УДБА-е праћено је манипулацијама и тенденциозним лажним вијестима сматра Кицо.
„Сви они који су заинтересовани за такву врсту података, новинари, дипломате, могу то затражити од обавештајних агенција садашњих на темељу Закона о приступу информацијама“, појашњава Кицо.
РСЕ није добио одговор на питање шта се дешава са документима УДБА-е које је наслиједила бх. сигурносна агенција.
„За неке ствари треба најмање 30 година и више да би се могло приступити тим повјерљивим информацијама. Значи, прије свега, потребан је, поред закона о приступу информацијама, Закон о лустрацији и други поџаконских акти како би се у складу са законом користили подаци“, наводи он.
Уколико немате „уређену законску легислативу“, сматра овај сигурносни стручњак, „ви сте у позицији да будете мета и да будете у крајњој линији жртва.“
Сјеверна Македонија отворила све досијее
Закон донесен 2001. у Сјеверној Македонији омогућио је да сваки досије може да буде отворен ако постоји потражња.
„Може да узме да види ко га је прислушкивао, ко је био доушник, шта је причао за њега“, појашњава Павле Тројанов, бивши министар полиције Сјеверне Македоније, који додаје да се ради о транспарентном процесу.
Сјеверна Македонија је отворила око 40.000 досјеа, а Тројанов наглашава да их данас више нико не користи као политичку конкуренцију.
РСЕ није добио одговор на питање колики је био интерес грађана за отварање досијеа.
„Сада нема ништа да није отворено. Ако јесте остало то је неки други интерес, приватни рецимо. Свако ко је могао ако има сумњу да има досје могао је да потражи, да види свој досје, да га објави“, каже бивши македонски министар.
У вријеме свог мандата руководио је и сигурносном службом Сјеверне Македоније, која је након распада Југославије прошла кроз неколико транзиција укључујући и Дирекцију за безбједност и контраобавјештајну ђелатност, да би коначно 2019. године формирана Агенција за националну безбједност (АНБ).
Данас национални координатор за борбу против тероризма, Тројанов каже да је прошлости УДБА имала исти систем рада свуда, од Словеније до Македоније, без разлика. Но, додаје разлози и приступи сарадње са државном безбједношчу су били различити.
„Многи људи су морали да сарађују са службом. Неко је радио због каријере, неко за паре. Неко је био приморан да сарађује, уцијењиван, мотиви су различити“, закључује Тројанов.
Није познато колико је тачно особа сарађивало са УДБА-ом током њеног вишедеценијског постојања.
Сарадња на тексту:Зоран Главоњић,Сандра Цветковић иЏенана Халимовић
извор-ртцг
