Пише: Дејан Бешовић
Пишчевић надахнуто народски речником наставља :
„Сутрадан после подне дошао ми је мајор Петровић, поседео је мало код мене, па ме замолио да пођемо његовој кући; ја му то нисам могао одрећи и учинио сам му по вољи.Мајор Петровић почео ми је говорити исто што и владика. Рекао ми је да је он већ неколико година у Русији, да зна сва правила службе и да тај посао официрима који буду употребљени као спроводници тих људи може донети велику корист и срећу. „Зато је“, вели, „наш владика, желећи вам као земљаку сваку срећу, одлучио да вас позове, и чим буде из Москве пошао, тражиће неколико официра као спроводнике тих људи, међу којима ви треба да будете први. Немојте нам то одбити, него нам дајте реч да ћете поћи чим буде пала наредба, јер ви сте нам“, говорио је мајор, „у томе послу неопходно потребни, најпре, зато што је ваше име у нашем крају познато, па ће исељеници имати више вере према свом човеку него према туђину, а друго, зато што сте били у ћесарској војсци, па знате језик и тамошње обичаје. Кад исељеници буду улазили у Ћесарску на одређеним местима на граници, затим кад буду пролазили кроз Ћесарску и Мађарску, и кад их будемо примали овде, на ћесарско-руској граници, у свим тим случајевима ви ћете нам бити врло, врло потребни. Зато ми је владика“, говорио је мајор, „наредио да вас молим да нас не одбијете, а он вам за тај труд обећава велику награду. Од владичине препоруке много зависи; што он одреди, има да буде, и ви можете добити ништа мање него пуковнички чин, и бићете први после мене.“То непрестано наговарање тако ме је узнемирило и напунило ми главу да нисам просто знао шта да радим. Чинило ми се као да ми се предсказује нешто страшно и опасно. Али то што су ме свакодневно салетали и најлепшим ме речима придобијали, почело је, на моју несрећу, за мене јако да приања, и то је учинило да сам се ја и сам на то почео привикавати и пред њиховом вољом попуштати. Али ипак сам се уздржао и нисам им дао одлучујућу реч, него сам одговорио мајору оно исто што и владици.Кад ме је мајор чуо, рекао ми је: „Видим да ви за то немате воље и да одбијате срећу која вам се нуди, а неко други на вашем месту паре би за то дао.“ Најзад ми још рече: „Хајдемо обојица владици, од њега ћете чути шта он мисли с вама.“ Ја пристанем и пођемо.Кад је владика видео како заједно долазимо, дочекао нас је са старинском титулом: српске војводе. Понудио нас је да седнемо и послужио нас шампањцем. Почео је разговор. Између осталог мајор је владици казао како им је о свему говорио, али да од мене још није добио пристанак.Видело се да је владика тим извештајем помало увређен; рекао ми је: „Ви, драги мој пријатељу, још не знате колику вам срећу ја припремам. Иако сам ја“, рече, „у тој ствари вођа, не могу примити војничке чинове и достојанства, али ја више волим да их вас двојица добијете него ко други. Ја хоћу да ви будете најглавнији.“Кад сам видео толику љубазност и чуо толика обећања, рекао сам владици да ја не могу за такву ствар подносити молбу. али ако ми се буде наредило да пођем – нећу одбити.
Та моја изјава умирила је мало владику. Он ме је загрлио, пољубио и наставио: „Вас двојица ћете сада“, рече, „у пук, али тамо се нећете дуго задржавати, а ја ћу“, рече, „остати овде у Москви док не дође одлука од ћесарскот двора о захтеву који је одавде послат за пролазак исељеника кроз Ћесарску. Чим та одлука буде дошла, ја одавде одлазим, а вас двојица ћете добити наредбу куда имате да пођете.“Генерал Шевић и ми сви с њиме отишли смо затим из Москве, дошли у Кијев и почели да се спремамо за наша нова насеља, као што сам већ мало раније говорио. Два дана пред наш одлазак дошао је владика из Москве у Кијев, а ја и мајор отишли смо да га посетимо.Владика ми је изгледао нешто збуњен и невесео. Каже: није нешто здрав. Са мајором је отишао затим у другу собу и тамо су нешто разговарали. Како ми се учинило да дуго чекам, ја полако изиђем – па одем кући.
Пред вече истога дана ето мајора, вели: „Зашто сте данас тако брзо од владике отишли? Он пита за вас, хтео би с вама говорити. Хајдемо к њему.“ Ја пристанем и пођемо.Владика ми је казао да одлази у Црну Гору, и, чим тамо дође, почеће припрему за исељавање, пошто је ћесарски двор допустио пролаз, и да ће он, владика, одмах по куриру послати представку Сенату, а мајор Петровић, ја и други официри да ћемо бити послани на границу ћесарску и млетачку према Турској, „а дотле“, вели, „останите У вашој јединици и чекајте на позив“.
Између осталога владика ми је казао како је после нашег одласка из Москве предао Сенату молбу да се изради отпуст из ћесарске војске за капетана Славонског хусарског пука Ивана Подгоричанина, и да ће и тај капетан бити у тој комисији. „Ја сам написао“, говорио је владика, „да ми је тај капетан неопходно потребан – и ја се надам да ће он добити отпуст.“Владика је тражио капетана Ивана Подгоричанина зато што је тај капетан био нешто у сродству са мајором Петровићем. Родом су били обојица из крајева под Турском, из места Подгорице. Доцније сам дознао да је мајор Петровић много молио владику да доведе тога човека. Ја сам капетана Подгоричанина врло добро познавао, јер смо обојица служили у истом, Славонском хусарском пуку. – о њему ћу доцније више говорити.Дан доцније владика је пошао из Кијева на пут, а ми се, опет, с генералом Шевићем кренули у своја насеља, као што сам већ рекао, и распоредили се по становима. Наш комесар, господин генерал Бибиков, снабдео нас је свим потребама, и ту смо зиму лепо провели.Наш полазак у насеља пао је пред јесен, августа месеца; било је још лепо и топло. Време нам је пролазило у разним забавама. Ја, као страстан ловац, одлазио сам најчешће на коњу у поље и ловио птице и разноврсне звери, којих је у том крају била сила божја. У томе нам је прошла и јесен и цела зима.
Кад је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње), послао нам је генерал Бибиков из свога штаба официре, земљомере, који су на месту где је требало да буде ново насеље имали да израде планове. Одређено је где ће бити Шевићево, а где Прерадовићево насеље, и тако је цела та пустиња подељена на два дела, и сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела и друга зима.Планови су у Војној колегији одобрени и враћени, а с пролећа је дошао генерал Бибиков у наше насеље и о томе обавестио генерале Шевића и Прерадовића.
(наставиће се)
