Аутор: Тихомир Бурзановић
Када се данас говори о српском патриотизму, све чешће се стиче утисак да је тај појам изгубио своју суштину и постао празна љуштура испуњена гласним ријечима и слабим дјелима. У Србији, Црној Гори, Републици Српској, на Косову и Метохији, па и у Хрватској гдје живи српски народ, патриотизам је често више ствар јавног наступа него личне одговорности.
Никада није било лакше назвати се патриотом, а никада теже то заиста бити. Данашњи патриотизам се исцрпљује у симболима, у реторици и у повременим изливима националног заноса, док изостаје оно најважније — спремност да се ради у корист заједнице, чак и онда када то није исплативо.
Посебно забрињава чињеница да се у пракси све чешће сусрећемо са појавом да појединци, вођени личним интересима, сарађују са страним структурама на штету сопственог народа. Без улажења у бројке и сензационализам, довољно је констатовати да та појава постоји и да није занемарљива. Она не говори само о појединцима, већ о стању друштва у цјелини.
Јер, издаја није узрок — она је посљедица. Посљедица система у којем се не цијени знање, у којем институције не уливају повјерење и у којем је лични интерес често изнад општег добра. У таквом окружењу, патриотизам постаје ствар избора, а не обавезе.
С друге стране, често се указује на народе који имају снажан осјећај колективне припадности и одговорности. Код њих је јасно да држава није апстракција, већ конкретан систем који се брани, гради и унапређује свакодневно. Код Срба, та веза је ослабљена — не зато што не постоји љубав према народу, већ зато што је изгубљено повјерење у државу као институцију.
Управо ту лежи кључни проблем. Не може се очекивати од грађана да буду одани систему који их не штити, који не награђује рад и који не обезбјеђује правду. Патриотизам није једносмјерна улица — он подразумијева и одговорност државе према својим грађанима.
Зато је први корак ка обнови српског патриотизма — обнова институција. Држава мора постати праведна, ефикасна и поуздана. Закон мора важити за све, без изузетка. Само у таквом систему може се развити осјећај припадности и спремност на жртву.Други корак је промјена образовања. Патриотизам се не учи кроз пароле, већ кроз развијање свијести о одговорности. Млади морају схватити да љубав према држави значи и поштовање правила, професионалност и допринос заједници.Трећи корак је промјена друштвених вриједности. Данас се превише често дивимо онима који су „успјели“ без обзира на начин, док занемарујемо оне који раде поштено и у интересу заједнице. Без моралног преокрета, нема ни истинског патриотизма.
Такође, српска дијаспора представља огроман потенцијал који није довољно искоришћен. Умјесто да буде само економски фактор кроз дознаке, она може постати важан дио националне стратегије — али само ако постоји јасна визија и повјерење.
На крају, потребно је јасно дефинисати шта су национални интереси и како их штитити. Без стратегије, све се своди на импровизацију. А импровизација није патриотизам — она је његова супротност. Српски патриотизам данас није нестао, али је дубоко дезоријентисан. Он лута између прошлости и садашњости, између емоције и интереса, између ријечи и дјела. Да би опстао, мора се вратити својим основама — одговорности, поштењу и заједничком циљу.Јер патриотизам није оно што говоримо када нас неко слуша. Патриотизам је оно што радимо када нико не гледа.
