ПИШЕ: Милан М. МИЛИЧЕВИЋ

То се може само да догоди код комуниста, тако се десило са 5 момака из села Велетова код Вишеграда. Године 1946, месеца јануара, партизани су покупили 5 младића из породица: Тасића и Андрића, а под изговором да требају у војску. Момци су се лепо спремили и породица их лијепо испратила и пожељела им срећан пут. Одатле су их спроводили једна група партизана, прошли су кроз Вишеград и упутили се према Сјемећу, али су се зауставили на Копиту код Нинковића кућа и свратили су се у кућу Саве (Браце) Нинковића. Ушли су у кућу са тим поменутим момцима и чим су ту ушли позвали су домаћина, да он са својом породицом изађе напоље код брата му Маринка јер је њима потребно једно кратко време без присуства те породице, да би могли тајанствено обавити свој неки посао.

“СЛУЖЕЊЕ” У ПАРТИЗАНСКОЈ ВОЈСЦИ

Када је домаћин са породицом напустао своју кућу партизани су се дали на посао и брзо су те момке повезали и поскидали до гола, па су их у највећој тишини потјерали пред собом недалеко у звани Јајића До који везује за Нинковића имање, а обрастао је са високим четинарима који су тога момента били прекривени снегом.

Чим су осмотрили да је то доста скровит терен и да је одмачен од главнога пута, заправо од цесте која пролази поред кућа Нинковића и уједно је велики снег који једнако још припада, па ће моћи за кратко време прекрити те њихове трагове. Ту су побили свих пет момака и то из аутоматског оружја, јер су породице Нинковића тако нешто и очекивале, па су прислушкивали и чули су рафални пуцањ који је изгледао као пригушен у тој долини и под притиском снега није могао бити јаснији. Када су ти партизани обавили тај свој тајанствени и важан задатак за њих онда су позвали породицу Саве да се могу вратити у своју кућу. Сав је тај посао обављен можда пре једног сата времена. Та група партизана се тада изгубила у непознатом правцу. Те вечери је заноћио Милкан Ћорић код Маринка и када су се партизани изгубили одатле овим је то било све сумњиво, па су решили да то сазнају и то им није било тешко јер су одмах видјели траг по снијегу што су направили према Јајића Долу и шуми.

Тако су ова два смјела човјека упалили фењер и право код тих изгинулих момака, онда су изјутра рано некога послали у Вишеград до Вујадина Андрића који је имао кројачку радњу, а уједно је и он из Велетова где су му то изгинули комшије и рођаци.

Тако Вујадин хитно извештава те своје сељане и рођаке, где се у Велетову проломио врисак од фамилија и одмах прежу двоје воловске санке и крећу по своју мртву дјецу која тако брзо ослужише партизанску војску. Истога дана када су обавјештени стижу нешто после подне на Копито и право трагом партизанским долазе до своје мртве дјеце, тада се њихов врисак проломио, да је сва Сјемећка планина одјекивала. Тада потоваре своју мртву дјецу на санке као неке кладе из шуме када су некада возили.

Ту групу партизана предводио је један заставник, који је препознт и њихов је комшија из засеока Бабиног Потока. Рани усташа и као такав је убијао Србе, па му се опет указала прилика код комуниста, да настави своје дјело, пошто је те људе познавао као добре и честите Србе који су били наклоњени четничкој организацији. Цео Вишеградски срез су 100% били четници.

СУСРЕТ СА ПАРТИЗАНИМА

Мој први сусрет са партизанима био је у марту 1942. године. Тада сам се задесио у ”Државној ергели Борике” и то по наређењу нашег команданта Сјемећког четничког одреда Радомира Нешковића. Одређен сам на тај положај јер сам и пре рата, као познавалац коњарства, радио у истој ергели. Сви млађи људи у крају били су учесници у рату против два мрска непријатеља, Немаца и усташа, а онда су се појавили и партизани. Ово сведочење је баш о њима, непријатељима српског народа и народу који је био жртва безобзирне партизанско-комунистичке идеологије која се беше претворила у убијање оних који нису ”с њима”.

Пролећа 1942. наш одред је имао око 60 заробљеника домобрана, који су били заробљени на Сјемећу септембра месеца, а које смо користили као радну снагу при команди позадине. Пошо они нису довољно познавали посао око коња, команда је мене одредила да руководим радом тих заробљених домобрана. Ујутру сам их узимао колико је било потребно да се заврше одређени послови, а увече враћао их команди. Како је моје село Блажјевићи било недалеко, ја бих увече одлазио кући и сутрадан поново у одред.

ПРЕКИ СУД

Једно јутро, била је субота, узео сам осам домобрана и отишли смо у шталу код коња. Од раног јутра огрејало је сунце, а рад чини своје па у штали постаде врућина. Скидох свој нови војнички шињел, шал и војничку торбицу са храном понетом од куће. Таман када се спремисмо за доручак, изненади нас пуцњава. Сви се брецнусмо. Брзо сам се попео на јасле како бих боље видео кроз прозор ко пуца. Недалеко, иза сваког храста, војска. Помислим – то су усташе дошле од Жепе. Ми смо у јесен `41. заузели Жепу, али су нам усташе измакли и забили се у стене и пећине. То су они, помислих прво.

За кратко време разлеже се добра пуцњава. У то време се у ергели налазио четнички одред под командом поручника Булована. Имао је око 60-так војника. Дошли из Србије пре скоро недељу дана и ту се улогорили. Наша команда им је обезбедила смештај и храну. Тај одред је био већином састављен од официра и подофицира, били су различите старости и из различитих крајева: Босне, Херцеговине, Далмације, Крајине, Лике итд. У то време су партизани били истерани из Србије, а Немци и љотићевци су наставили чишћење и четника из Србије. Некако су комунисти сазнали за тај одред и послали од Горажда Другу пролетерску бригаду како би ликвидирали одред четника. Шестоструко бројнији и у изненадном нападу, ”пролетери” су све до једнога четника побили, с назнаком да су неки четници извршили самоубиство. Поред четника из одреда поручника Булована, партизани су убили и још четири човека: поручника Ђорђевића, управника ергеле, његовог заменика (имена се не сећам), жандармеријског наредника Стеву Анђелића, Херцеговца и дивног човјека, и мештанина, лепог младића са Семећа Ранка Пухалца. Од свих њих, само је један, прве ноћи, успео да искочи кроз прозор са спрата и побегне. На себи је имао само доњи веш. Сећам се његовог лика: имао је браду, златне зубе, отприлике је имао 50-так година, био је трговац и родом из Фоче. Чини ми се да се звао Аџивуковић.

Када је борба отпочела, утом дођоше партизани и нама у шталу. С врата одмах командују: ”руке увис”. Држе наперено оружје на нас и питају ко смо. Говорим своје име и презиме, одакле сам, шта ми је посао. Домобрани су одговорили да су заробљеници. Партизани су се зацерекали на то да четници имају заробљенике. Нису веровали, још опијени причама о ”совјетији”. Одмах нас потераше из штале. Нису ми дозволили да узмем своје ствари. У том ходу зачусмо да је борба и пуцњава престала. Партизани су заузели ”касарну”, зграду у којој се налазио одред. Нас су дотерали до те зграде. Ту је било доста људи из околних села и све нас скупа нагураше унутра. Умало се не подависмо у том малом простору. Испред зграде су нас све пописали, ко смо и одакле. Извршен је и претрес. Код мене нађоше оловку и неко огледалце и то узеше.

Тако сабијени бејасмо кратко време. Паде наређење да се ми ”мјештани” издвојимо од четника и домобрана. Одведоше нас на спрат и сместише у велику просторију где је на патосу била прострта слама. Тако смо дочекали вече. Није било хладно. Негде око поноћи, прозваше моје име. У предсобљу ме дочека један грмаљ са војнодржавним пиштољем напереним мени у потиљак, а другом руком ме држи за крагну од блузе. Тако ме тера пред собом до врата дуге собе у којој се налазио војни преки суд, састављен од пет чланова. То су били: Коча Поповић, (поп) Влада Зечевић, Филип Кљајић, једна партизанка Бабовић и петог члана се не могу сетити.

Угура ме унутра онај грмаљ. Ја рекох: ”Добро вече, другови”. Отпоздравише и питају јесам ли ја пуцао на њихове ”другове” заједно са ”петоколонашима”, како су називали четнике поручника Булована. Онда питају како сам се нашао ту. Кажем да сам одређен од команде. Питају одакле сам, рекох из села Блажјевића, пола сата хода одавде. Понудише ме цигаретом. Одбио сам рекавши да не пушим. Да ли ми је нешто одузето од ствари, поново је уследило питање. Рекох о стварима осталим у штали. Извинуше се, рекавши да када би знали ко је то узео, вратили би ми. Понудише ми своју оловку, ја поново одбих да узмем. Вратише ме опет у просторију одакле су ме извели. Видим да и остале саслушавају, сваког понаособ.

Касније, исте ноћи, затражих да идем у клозет, који се налазио на истом спрату. Пустише ме и у ходнику видех да је испред наше просторије стражар, а испред клозета један од стражара држи наперени аутомат на двојицу људи који су на себи имали само доњи веш. То су били поручник Ђорђевић, управник ергеле и његов заменик.

РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ КОЧА ПОПОВИЋ

Када је свануло, мени су донели храну од куће. Зауставио их је стражар, примио храну и питао за кога је намењена. Донесоше то мени и питају имам ли шта да поручим. Ништа.

Утом на наша врата долази Коча Поповић. С врата нас онако све гледа и његове очи се зауставише на Ранку Пухалцу. Вероватно је био упадљив с брадом и онако лепо обучен. Младић није ни војску служио. Пита Поповић да ли Ранко познаје њега? Не, одговори младић. Коча изађе. Одмах потом дође стражар и прозва Ранка да изађе напоље. Са нама је био и млађи Ранков брат Марко, који поче да јауче кад му брат би прозван као да је знао да га више никада неће видети. Поред Ранка су била још два-три човека с брадом и партизанским старешинама се на њима највише заустављаху погледи. Ту се задесио и Маринко Нинковић, брада и неколико златних зуба било је то што је партизане привукло да га издвоје. Добацује командант: ”Ти си сигурно жацо чим имаш златне зубе!” Овај рече да није и партизан просто не верује да није у праву, просто не може да схвати да је Маринко сељак из имућније породице и да је док је служио војску у коњици изгубио два зуба и да је уместо њих ставио златне.

За нас који смо остали у тој великој просторији са сламом неке су ствари биле врло јасне: ти партизани бију без милости кога год прозову, а ко се не врати у просторију знали смо да је убијен. Онда кад су прозвали Ранка Пухалца да изађе, позваше и двојицу добровољаца да доносе воду за њихову кухињу. Одмах сам се јавио и беше ту још један дечко (имена се не сећам). Отишли смо до сада њихове главне кухиње која се налазила у великој шупи са више одељења. Дадоше нам велики казан и неку котларницу. Стражар нас је спроводио до бунара одакле смо доносили воду. Био сам много радознао да видим шта ти партизани раде и шта ће тек урадити.

Видео сам да кувају велики казан кромпира са говедином, видео сам да неки њихови команданти изјахују државне коње и видим да очито нико од њих никада није јахао коња. Срео сам неке војнике у поцепаној одећи, неки су завили ноге крпама и утегли канапом. При повратку у управну зграду (команда), осећао се мирис риже и макарона који су се спремали за партизанске руководиоце, а што је превасходно наша команда била наменила за исхрану рањеника. Њихове штаблије су, уз то, заклали и једно прасе одузето од породице која је становала недалеко. Одмах се видела разлика између старешина и војника, рекао бих упадљива разлика. Испод степеништа у управној згради које воде на спрат видела се гомила одеће, а на самом крају гомиле препознао сам кангарне рајтерице, леп трифртаљни капут и боксане ципеле Ранка Пухалца. Тог момента ми је било јасно да су их све стрељали, све из Буловановог одреда. Кад сам ушао у просторију са осталим заробљеним народом, стадоше да ме питају шта се дешава напољу. Рекао сам им истину – да су сви који су одведени напоље побијени.

СЕЈАЊЕ ПШЕНИЦЕ ХЕЛИКОПТЕРИМА

Истог дана, негде поподне, људи су очајно гледали кроз прозоре не би ли нешто видели. Неко примети да је наш командант дошао са коњем пред управну зграду и да га дочекаше њихове старешине. Он стаде мирно и поздрави, други му одведоше коња у шталу. Одведоше га унутра на разговор. Били смо радознали за исход тог разговора. Заправо, наш командант долази са положаја код Рогатице, где наша војска држи у опсади усташе у самој Рогатици. Сви смо на прозорима не би ли видели шта ће се десити. Наш командант, сви смо видели, изађе напоље, доведоше му коња и он одјаха као вихор. Командант Радомир се задржао на разговору око сат и по. Ми смо још у неизвесности чекали већ надолазећу другу ноћ. Када је сутрадан освануло (трећи дан овог робовања), у соби се примети неки густи дим. Људи помислише да нас неће ова банда попалити овде да изгоримо сви скупа са зградом. Разазнали смо ко су и шта су и како се понашају с људима који нису ”с њима”. Неко од наших сапатника позва стражаре, а они рекоше да се упалио димњак.

Нешто после 10 сати ујутру видесмо да се испред зграде окупља народ, дотеран из околних села, како би им ови лажови одржали ”митинг” и просули пред њих разне ”хвале”. Пустили су и нас ”мјештане” из притвора да слушамо. Изређали су се Филип Кљајић, Коча Поповић, поп Влада Зечевић и други. Филип одмах започе са совјетском непобедивом Црвеном армијом, совјетском стандарду живота и благостању народном, достигнућима технологије и уопште. Тада се, према њиховим причама, ”пшеница у Русији сејала хеликоптерима”. Говоре о њиховом другарству, како не постоји разлика између војника и старешина, како они последњи залогај хлеба деле и како њих 10 пуши једну цигарету. Коча се осврнуо около и пита зашто су околна муслиманска села попаљена и да је то неправедно (заборавља да каже ко је попалио српска села и побио толики српски народ). Влада Зечевић нам говори како партизани, ето видите, нису против цркве, ”видите како ја носим и крст и петокраку”, и да му не смета ни једно ни друго… По свршетку својих прича саветују нам да се држимо партизанске организације јер води ”благостању и бољој будућности”. После говора, нас ”мјештане” ослобађају и пуштају да идемо својим кућама.

Друга пролетерска бригада се задржала око 15-так дана на тим положајима, док нису све опустошили и храну пренели за Горажде и Фочу. Пошто је наша команда ту имала неколико вагона жита и кромпира, чували смо доста државних говеда и свиња које нису уништиле усташе. То све ови нови ослободиоци опљачкаше, с тим што су одвели и све државне јахаће коње са припадајућом ормом и оне запрежне с колима. Када су све опљачкали и они се повукоше за Фочу, заобилазећи Рогатицу у којој су биле усташе под опсадом нашег одреда. Нису хтели ти партизани да помогну четницима како би се заузела Рогатица. Партизани су около њушкали и тражили да ли још негде постоји нека усамљена четничка јединица како би је ликвидирали као ову под командом поручника Булована у Државној ергели Борике.

ПАРТИЗАНИ И УСТАШЕ НА ИСТОМ “ПОСЛУ”

Нама, и мени посебно, тада је било јасно какав је то сој, ти партизани. Нико више није мого да ме убеди у њихову ”доброту и поштење”. Цело то ”ослобођење” вођено руским маршалом Толбухином било је страшно. За Русима су ишли партизани и убијали све који нису били или нису хтели ”с њима”. Све се то дешавало чак и после званичног завршетка рата. А кад се рат завршио, онда су они слободно почели да чисте своје сопствене редове од паметнијих, а тај посао се проширио и на цео народ, на Србе, посебно.

Наш крај у коме смо живели био је својим опредељењем четнички и све време рата водиле су се борбе против усташа, Немаца, а делимично и против Талијана и комуниста. Као статистика нашег краја слови ова констатација: за све време рата из нашег краја је погинуло само мало више људи од броја Срба које су после рата стрељали и погубили ”комунисти-ослободиоци”! Суђено је без икаквих доказа и суда, питали су само да ли си Србин и да ли си био са четницима за време рата, то је било довољно.

Када говоримо о жртвама, желим да поменем и ове, који нису директно везани за овај догађај с партизанима. Наиме, 1942. године, у време усташке офанзиве црне легије Јуре Францетића, страдало је на хиљаде српског живља у збеговима који су били на путу за Србију, али тамо нису стигли јер их дочекала крвава усташка рука. У време те офанзиве, у селу Осову сакупио се један збег српског народа, жене, деца и старци. У том страху од усташа, сви су се набили у кућу Митра Корањића, и ту су их усташе нашле и запалили све заједно с кућом. Констатовано је да је ту изгорело око 100 душа. Лично знам да је цела породица Илије Ковачевића (7 чланова) ту настрадала. У збегу на Дрини у селу Милошевићима, ниже Вишеграда, страдала је цела породица Милоша Божића (Јеличића) од 8 чланова, као и његовог комшије Боже Перендије са 6 чланова.

Када би срачунали те жртве појединачно, број страдалог српског народа у Боричкој општини среског одбора Рогатице био би овакав:

1. Страдали у борбама кроз цео рат – 98

2. Страдали од усташког терора – (82 + 46 чланова породице) – 128

3. Убијени од партизана као ”предати четници” 1945. – 58

4. Убијени у збеговима – 100

Укупно, страдало је 384 српске главе на територији наше Боричке општине, невеликој по броју становника али великој по жртвама.

До сада нигде нисам прочитао да је неко казивао о страдању Боричана и, посебно, одреда четника поручника Булована којима никада није одржано опело нити су постхумно били урачунати као жртве партизанског терора. Време је да се истина о том страдању дозна јер нас је, изгледа, још мало у животу који би о том времену требало да посведочимо. Ово је моје сведочанство.

извор: погледи (2013. година)