На данашњи дан прије 33 године извршен је упад хрватских специјалаца на подручје Националног парка “Плитвице”, познат као “крвави Ускрс”, када је убијен српски територијалац Рајко Вукадиновић из Коренице, а 17 Срба заробљено и мучено до размјене, саопштено је из Документационо-информационог центра “Веритас”.

Из “Веритаса” подсјећају да је у фебруару 1991. године Хрватска донијела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и раздруживању од СФРЈ, а након тога и Српска аутономна област /САО/ Крајина доноси Резолуцију о раздруживању од Хрватске.

Средином марта исте године, ЈНА тражи од Предсједништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што, усљед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније, не пролази.

У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали митинг истине на Плитвицама са захтјевом да Национални парк “Плитвичка језера” остане у саставу САО Крајине.

Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су постављене српске и југословенске заставе, а сљедећи дан “мартићевци” из Книна заузимају управне зграде Националног парка.

У раним јутарњим часовима 31. марта из Загреба је према Плитвицама у неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једном транспортеру кренула колона од око 400 хрватских специјалаца “ради увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка”. У том моменту у плитвичким хотелима било је око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца, који су се дан раније с намјером да препадом изнутра, у координацији са онима извана, савладају крајинске територијалце и “мартићевце”, са оружјем у коферима, помјешали са туристима.

Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их на прилазима Плитвицама од Слуња сачекали у засједи и са барикадама од порушених стабала. Пушкарање је започело ујутро између 6.00 и 7.00 часова.

Бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успјели су да заузму хотеле и до поднева успоставе контролу над националним парком, а даљу ескалацију сукоба спријечила је ЈНА која се између супротстављених страна поставила као тампон зона.

На хрватској страни погинуо је полицајац Јосип Јовић /22/ из Аржана код Макарске, док их је двадесетак рањено.

На српској страни погинуо је територијалац Рајко Вукадиновић /32/ из Коренице, а 17 заробљених је крвнички пребијано све до размјене 13. августа исте године.

Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву “домовинског рата” и сваке године на високом нивоу обиљежава годишњицу његове погибије, иако је тадашњи министар унутрашњих послова Јосип Бољковац више пута јавно говорио и у својој књизи “Истина мора изаћи ван” записао да је обдукција показала да је погођен метком из “такозване пумпарице, јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура, каквих је имала хрватска полиција”.

Послије ове акције, хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу која се одржала до краја августа те године када је расформирана због немогућности функционисања усљед контроле ЈНА, након чега контролу над Националним парком преузимају крајинске власти и задржале су је све до августа 1995. године.

Плитвички догађај се, према многим изворима, узима као почетак рата у Хрватској деведесетих година прошлог вијека.

Тог дана православни вјерници су славили Цвијети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали “крвави Ускрс“.

ИЗВОР: ртрс