Београд је претпрошле године био домаћин једне од најуспјешнијих изложби одржаних на овим
просторима „Пупин – од физичке до духовне реалности“. Изложба је више пута продужавана због великог интересовања и трајала до краја прошле године. Ваљда сам због тога осјетио потребу да прочитам недавно ми посуђену Пупинову књигу “Од  пашњака до научењака”, овјенчану Пулицеровом наградом.

Михајло Пупин је имао о чему да пише. Отиснуо се преко океана као двадесетогодишњи
студент и – како сам пише у споменутој аутобиографији, по пристизању на њујоршке докове „има само
пет центи у својим џеповима“. Пупин пролази трновит пут. Проводи низ година у Америци покушавајући само да преживи, као физички радник у фабрици кекса, учи језик, не само енглески него грчки
и латински. Покушава да се упише на Универзитет Колумбија, што му успијева тек из другог покушаја.
После четири године студија, 1883. дипломира и постаје амерички држављанин. Наставља школовање на докторским студијама у Берлину, које успјешно завршава и враћа се на Колумбију, гдје добија
професорско мјесто.

Током наредне деценије ће радити на бројним изумима од којих су свакако најзначајнији калемови
за појачање сигнала, са којим почиње „пупинизација“ телеграфских линија широм Америке.
Утицајан и успјешан, остао је везан за матичну домовину Србију. Такође, био је веома одан својој новој домовини Америци.

У стварању Југославије у Паризу 1919. посебно се ангажовао око граница. Захваљујући свом угледу, много је помагао југословенске досељенике. Као такав, био је највећи српски лобиста свих времена у САД.
Оно што је изразито занимљиво у његовом импресивном животу су многобројна познанства и
пријатељства са многим угледним људима тог доба, прије свега научницима, пословним људима, меценама и државницима. Предсједник САД Вудро Вилсон га је посебно цијенио. Кроз цијелу књигу Пупин наглашава дивљење према Фарадеју, Максвелу, Херцу, Едисону, Марконију и многим другима научницима и проналазачима. Оно што не може да не буде примијећено је да ниједном није споменуо Николу Теслу, уз Њутна можда једног од највећих апостола науке и једног од најаутентичнијих хероја општег људског напретка, а притом његовог савременика и сународника.

Никола Тесла ће у Америку кренути тачно десет година након Пупина, 1884, са 28 година. За разлику 
од Пупина, у џепу има драгоцјено писмо Чарлса Бачелора из Париза, директора Едисонове компаније у
Француској. Са овом препоруком, одмах се запошљава у Едисоновим лабораторијама и врло брзо постаје
нова америчка звијезда. Али његов рат са Едисоном почиње одмах, упада у разне невоље и одмах затим
оснива компанију Тесла Електрик. Рат за наизмјеничну струју се захуктава. Двије године након тога добија америчко држављанство. Тесла, у међувремену, у сарадњи са Вестингхаусом 1893. коначно добија „рат струја“ на изложби у Чикагу, да би се 1899. повукао у Колорадо Спрингс са својим необичним експериментима.

Из тог периода, у вријеме док се отвара проблем са Марконијем око патента радио-преноса, почиње и
сукоб два земљака. Будући да Пупин не стаје отворено на Теслину страну, рађа се нетрпељивост која ће
трајати све до сам крај Пупиновог живота. Велимир Абрамовић, који се темељито бавио Теслиним животом је тврдио: ”Тесла и Пупин су били потпуно супротних карактера. Тесла је увек био у стању менталне тензије, јер је стално размишљао. Са Теслом је било јако тешко разговарати јер он није био никада опуштен. Његова опуштеност, услед стално живе и фокусиране свести, било је стање највише напетости за неког другог човека. Он није користио опијате, није пушио, није пио… Није уопште разговарао са људима за које би проценио да га неће разумети. Такође, био је морални перфекциониста, у смислу да је презирао људе који робују материјалним богатствима, што је Пупин увелико радио. Он је то Пупину морао замерати. Тесла је сасвим био посвећен науци.

Пупин је био човек који је имао много контаката у високом друштву. Дружио се, излазио на пријеме, помагао људима, пратио и помагао своје студенте дуги низ година, тако да је Пупин и данас у Америци уваженији од Тесле. То је парадокс да је он оставио научног трага у Америци далеко више од Тесле који је
заједно са Џ. П. Морганом успоставио Америку као супер силу. Битка је избила конкретно око интереса који је Маркони имао у САД у радиотехници. У јавности је познат судски спор између Тесле и Марконија. Суд
је за вештака узео Пупина који је вештачио у корист Марконија, јер је имао са њим тајни договор у Енглеској о подели деоница, тако да је имао директан интерес, а врхунац сведочења је био моменат где Пупин тражи психијатријски преглед за Теслу. То је био повод да Тесла са Пупином раскине било какав однос и да не говори са њим све до пред саму Пупинову смрт. Пупин је чак приде одбио да подржи Теслину кандидатуру за Нобелову награду. Познато је и владика Николај Велимировић покушао да их помири, али неуспјешно.

Година је 1935. и Пупин на самрти преко тадашњег конзула у Америци изражава жељу да се опрости са Теслом. Милош Тошић, Теслин пријатељ и у то вријеме краљевски војни аташе у Њујорку, позвао
је Теслу телефоном у хотел Њујоркер, описао му Пупиново тешко стање и пренио му његову жељу да се
виде. Тесла је одговорио: “О, то ће бити веома тешко”. Затражио је вријеме да размисли и рекао Тошићу
да ће му јавити одлуку наредни дан ујутро. После непроспаване ноћи, Тесла је пристао и сјутрадан заједно са Тошићем посјетио Пупина у болници: “У Пупиновој соби затекли смо неколицину лекара поред
његове постеље. Сусрет је био врло дирљив. Тесла је прилазећи болеснику и пружајући му руку изговорио,
благим гласом – Како си мој стари добри пријатељу? – Пупин од узбуђења није могао да проговори, само
је плакао. Сви су напустили собу и оставили их саме. На растанку, Тесла је рекао да ће се Пупин и он опет
срести у Клубу научника и разговарати као некада.”

Провели су насамо око пола сата. Тесла нигдје, никада и никоме није открио садржај тог посљедњег
разговора са Пупином, који је представљао и њихово помирење после 30 година. Два генија, сасвим различита по карактеру и судбини, се на крају ипак нису растала у коначном непријатељству. 

Из књиге “Ноћ на Земљи”