Не заборавите да дате своје мишљење. Не дозволите својој моралној пози поподневну дремку јер између букирања повољних карата за weekend getaway и персоналног тренинга у оближњој теретани дешава се свакодневни мали друштвени преврат, који не треба пропустити. Он вам шапуће да није време за дистанцу, за приватне хармоније и доколицу, или барем не само за то. Време је за ваш, лични, морални, интелектуални и емоционални ангажман за понети.

Иде и пре подне уз кафу и доручак и поподне уз тренинг и рад на себи. Можете га носити у свако годишње доба, и уз ципеле и уз патике. Практично је универзалан. Производе га мас-медији и друштвене мреже, рекламира се као лак за ношење, али са тежином препознатљивог стила, који нема свако. Са њим постајете грађанска личност^тм. Свесни сте својих одговорности, али и своје слободе да будете оно што јесте и слободе да дајете лични допринос своме сну о идеалном друштву.

Цените чист ваздух, здраво тело, проширене видике, нова искуства, довољно воде, довољно корака, довољно пратилаца, свет без окова традиције, без ратова, без гужве у саобраћају. Посебно бринете о комуналним проблемима, а нормалност је једна од ваших омиљених речи, иако семантика нормалности измиче прецизности и зависи од тренутног режима истине. Не волите идеју да вас друштво ограничава, али заправо јако волите границе јер волите идеју да их прелазите и тако враћате изгубљену контролу. Ви сте биће друштвене трансгресије.

Аутентичност и личност

Када би овакав приручник заиста постојао ван мисаоног вртлога аутора, он би покривао велики део друштвене праксе савременог човека из урбане средине над којим постоји стални притисак да учествује у свеколиком друштвеном збивању како би уопште био препознат као фигура грађанина.

Међутим, није довољно показивати бригу за свет, потребно је прво показивати бригу за себе кроз самодисциплиновање тела и духа. Није довољно имати право гласа, потребно је тај глас стално обзнањивати, није довољно имати мишљење, треба имати политизован став о свему. Није довољно показивати друштвено-политичку свест, потребно је ту свест превести у целовит идентитет. Није најзад довољно стајати у месту мирно, већ стално тапкати у ритму садашњег тренутка, који говори о слободи која се налази са друге стране граница.

Отуд аутентичност постаје кључна реч грађанске личности. Аутентичност је, између осталог, нека врста гаранције непоткупљивости и сталности идентитета, па се мит о аутентичном често преводи на план друштвених пракси које тај идентитет потврђују (потребно је изводити свој идентитет стално водећи рачуна о пожељним и непожељним особинама, а у складу са оним што се зове друштвеним и симболичким капиталом).

Једна од најпожељнијих особина аутентичног грађанина јесте бунт, јер кроз бунт он пролази своју класну иницијацију и постаје део традиције оних који су мењали свет. Није толико важно што се и сама традиција и сам свет узимају у складу с дневним потребама, важно је бити препознат и бити ангажован, друштвено покретљив, стално спреман на одговор и најбитније – на моралну будност.

Савремени грађанин личи на књижевног јунака који живи у речи и од речи, па тешко да може да опстане ван неке приповедачке позиције. Његова потреба да гради причу о себи личи на стратегије књижевног приповедања у којим су многи елементи у служби оживљавања фиктивног јунака. Отуд потреба за наративном видљивошћу, за животом који може да добије у царству речи: медији и мреже су стога његово природно окружење, његов хабитус.

Кликабилни постови на мрежама, репостовање мимичних садржаја који подупиру лична уверења или склоност ка иронији, лоптање у ехо коморама и полемичко-свађалачка пракса омогућавају грађанској свести да има свој роман и да учествује у вртлогу друштвено-политичких збивања, чиме се анксиозност и осећај тзв. фомо синдрома (fear of missing out) ублажавају. Дубоко укорењена у презентизму – тоталитаризму вечитог сада, јединка пристаје на правила игре видљивости, која израстају из савремених електронских технологија, али и традиционалих технологија владања.

Видљивост постаје начин легитимације, излазак свести из домена невидљивог, могућег и фиктивног у видљиво, вероватно и стварно, из идеје у конкретну реализацију. Док је невидљив, грађанин је само пишчева замисао, оног момента када иступа јавно (а друштвене мреже демократизују јавну слику), он постаје стваран, онолико колико се дискурзивно може бити стваран. Зато је један од главних начина постојања аутентичног грађанина да редовно јавно саопштава своје мишљење кроз неки замишљени мегафон, да га у мањој или већој мери аргументује, али и да се у сваком моменту ослања на њега као на штаку, без које би се стрмекнуо низ литицу стварног у нешто што је аутентичном грађанину језивије од идеје пакла – у невидљивост.

Илузија аутономности

Једно од стожерних уверења фигуре грађанина, поред његове аутентичности, јесте да има слободу да мисли и дела самостално. Стога, не постоји презир који он негује колико презир према ономе што види као своје наличје – биће без воље или биће туђе воље. Отуд бот постаје титула лутке на концу, недостојне сажаљења или комуникације. Бот је инвертовани грађанин који на интернету, у театру метафизичке фарсе, даје аутентичној грађанској личности илузију аутономности.

Међутим, као механичка фигура редукована на функцију, бот излази из дигиталног у стварни свет и постаје метафора одсуства политичке свести, за коју аутентични грађанин верује да чини окосницу грађанског идентитета. Та свест подразумева спремност на делање, инстант реакцију на догађаје који захтевају морално опредељивање и конкретан одговор. Ту на сцену ступају трансгресивни моменти, прекорачења која сам систем дозвољава малом човеку који жели да иде преко црте. Наиме, познато је да свака структура, да би опстала, мора да има вентил, систем унутрашње стабилизације који прави илузију толерантности и плурализма тако што производи услове за привидно подривање те структуре.

Систем моћи заправо повремено замењује идеју репресије дозвољеном побуном тако што отвара своје границе ка искуству одметништва. Палета прихватљивих субверзивности постаје посебан жанровски систем из којег аутентични грађанин бира, што генерацијски што класно, механизам који ће га учинити видљивим и препознатим.

Разлика између слободне воље грађанина и механичке природе бота (у дигиталном простору или ван њега) очитава се као разлика у томе ко се признаје као личност, а ко као функција; међутим, има извесне ироније у томе да у неком измењеном контексту механичку вољу може лако попримити и аутентични грађанин, а да у свом саморазумевању не изгуби основне идентитетске претпоставке.

Ако се у редовним околностима интелектуална зрелост, морална профилисаност и политичко опредељење сигнализирају јасном акцијом која често прелази друштвене границе, онда се у неким специфичним околностима, као што је била ковид криза, манифестују кроз изразито дисциплиновање и повлачење граница ка унутра. Ботовска природа одговорног грађанина у пандемији короне представља пример како лутка на концу може бити легитимизован друштвени и егзистенцијални положај, те да све зависи од тзв. фрејминга, односно начина на који се догађаји уопште смештају у одређени интерпретативни оквир.

Систем моћи заправо повремено замењује идеју репресије дозвољеном побуном тако што отвара своје границе ка искуству одметништва

Наравно, постоји мноштво стратегија рационализације које ће од типичног бота направити класичну фигуру антиграђанина, сведеног на језик и неки деперсонализовани статус, а од дисциплинованог грађанина пак одговорног појединца који своју механичност подређује вишем циљу, а не личној користи, међутим, парадокс опстаје у чињеници да оно што је у једној ситуацији апотеоза слободне природе личности, у другој се преображава у неодговорност и морално посрнуће.

Ако постваривање деловања и мишљења није кључна разлика између бота и грађанина, поставља се питање шта јесте. Аутентични грађанин верује у претапање своје свести у конкретно деловање и идентитет, а ту алхемију настоји да учини видљивом и препознатљивом, намигивањем онима који припадају истој матрици. Бот је биће одрекнуте свести и јасног друштвеног идентитета, а његова видљивост фукционише искључиво као налог, сценски наступ, предвидив скуп поступака; он нема јасно идентитетско исходиште, већ клизи на површини дешавања као суштински неопредељен и недефинисан. Он је биће без интересовања за границе и субверзивне подстицаје, те као такав огрешен о основно начело фигуре грађанина.

Пред огледалом

Време је за вечерњи одмор. Дуг је дан, пун одговорности, пун освајања слобода, пун снова о идеалном друштву. Све је намештено, резервисано, мејловано, постовано. Треба сад заспати и сањати како грађанска свест, рођена у вечитом презентизму, коначно постаје личност.

Ухвати дан се сажима у ухвати тренутак, онај одсудни моменат где грађанска свест ступа на сцену својом артикулацијом и својом видљивошћу. Јер она постоји само као константно извођење себе, исказивање своје одговорности и свог места у кошници мање или више јавне мисли.

Прошлост је само подлога за одсјај тренутне акције и реакције, а будућност планирање новог перформанса сада. На крају остаје још само да се пред спавање задовољно погледа у огледало и под светлошћу рефлектора угледа своје тело ослобођено од туђих граница, своју немеханичку природу различиту од страшне улоге бота, своју мисао отргнуту од пишчеве воље, те најзад своју реч – ту последњу потврду да је још увек неко ко говори сâм.

Јелена Радомир је филолог и србиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Koshu Kunii on Unsplash