Тешко ми је да се сјећам ,жива је то мука ,али тај дио прошлости живи и никако не могу да га заборавим ,или избришем из памћења!
Из памћења се не може протјерати то неразумно сурово вријеме .Кроз моју свијест промичу расути догађаји из живота .Прошлост враћам кроз памћење .Оно што ми се дешавало и овдје и тамо ,чини ми се да се другоме дешавало а не мени.
Ти дани су прошлост,али су остале трауме .Нераскодиво су везане за прву половину мога живота која укључује и моју зрелост.
Тих јунских дана 1941 .године био сам са њима .Разоружали смо у Башини осам италијанских војника .Отпратили смо их за Цетиње.Миро је предлагао да их стријељамо .Међутим остали су били против .Они нијесу никакаво зло чинили ,нити их је ко осјећао као окупаторе.Комунистима се то није свиђало,говрили су да борба захтијева проливање крви.На устанака 13 јула подигао се сав народ ,а не само комунисти .Стари Црногорци су долазили с пушкама да се бију за слободу.Комуниста је било мало за дизање устанка .Велики број тих старих Црногораца ратника,племенских првака,касније је био тајно осуђен и тајно ликвидиран од стране комуниста .Поступало се у стилу мафијашке организације.Други дан устанка италијанска одмазда бијаше стравична ,авиони ,артиљерија,пјешадија .Ми смо се разбјежали ,оствили народ по селима и засеоцима ,а они су почели да хапсе ,неколико сељана стријељали .Одпочела је пљачка ,паљевина кућа и свако зло што рат доноси са собом.Противу окупатора устали су сви ,и присталице Стаљина комунисти,различити слојеви ,сиромашни и богати.У рат се ступило из родољубља и због православне Русије .Умјесто јединства дошло је до раскола .Једни су на капе пришили петокраке ,а други кокарде .Једни су се заклињали Стаљину други Краљу и Влади у Лондону.

Босанска Голгота

Почетком новембра 1944.године чули смо да су Србију и Београд заузели Руси.Поражени смо.Празне наде и заваравање од стране „савезника“довеле су до уништења Југословенске војске у Отаџбини .План је постојао да дође до покрета снага из Србије у Црну Гору ,будући да се мислило да је територија Црне Горе погодна за стратегију развоја борбе.Павле је био постигао договор с албанским првацима о заједничком отпору комунистима и одступање за Грчку,ако отпор не буде успио.Међутим одустало се од покрета снага из Србије под изговором да територија Црне Горе није подесна за стратегију ширег развоја борбе .Али касније се сазнало прави разлог одустајања.Тад је шеф америчке војне мисије пуковник Мекдауел савјетовао Дражу да се са својим снагама пребаци у Босну и преко Хрватске у Словенију и да држи тај дио Југославије слободан од комуниста .Дража га је послушао.
Дана 27 новембра 1944.године одржан је збор првака народа и политичара и интелектуалаца између Љешкопоља и Мале Горице.Формиран је Покраински комитете за Црну Гору и Боку.За предсједника Комитета изабран је Миљан Радоњић бивши посланик ,за почасног предсједника избран је митрополит црногорско приморски Јоаникије .За потопредсједника Саво Вулетић бивши министар.Павле је наредбу генерала Михаиловића ревносно извршио стављајући под јединствену команду све војне снаге и народ Црне Горе .И народ и војска у Павлу су видјели месију који их може извући из канџи комунизма и зато су га дисциплиновано слиједили и покоравали му се.
Два дана касније послије одржаног збора народних првака издата је наредба свим јединицама о напуштању Црне Горе.
У Соколац смо стигли 16 јануара и ту остали шест дана .Распоредили смо се по околним селима .Народ је давао шта је имао мада је био опљачкан. У Соколовићима долази до састанка Павла са Рачићем и комадантом рогатичке бригаде Радивојем Косановићем.На том састанку Рачић открива издају Енглеза и напуштање од стране владе Шубашића.Ту је Павле жестоко напао Рачића:“ Зашто смо напуштени и издати ,зашто је напуштен план отпора у Црној Гори и Албанији ? Ко ће да сноси одговорност за пропаст оволико народа који је са мном пошао? „Ту је митрополит црногорско приморски Јоаникије са педесет свештеника .Ту је сва интелектуална снага Црне Горе и Боке .Ја сам тај народ повео по нечијој наредби .Зашто нијесам у току путовања обавијештен о грозној истини?Сада је све касно ,сада не можемо одбацити сав тај народ,који подноси све патње упоредо са нашим борцима .Тешка је наша одоговрност“
На састанку је одлучено и једногласно донешена одлука : Борба до последњега „,Састављен је план кретања трупа и издата наредба за покрет према Озрену и Требави да се спојимо са снагама из Србије које су тамо раније дошле.
Народ и рањеници били су распоређени по кућама села Врапци .Сјутрадан 24 јануара наређен је покрет свих снага у правцу Олова и Кладња.С тешком муком пробијамо се гребенима планине Жљеб,Са планинских висова спуштамо се према долини ријеке криваје .Наша прва дивизија од Жепских Лука према Хан Пијеску и Олову добија задатак да одбије снаге комуниста и усташа’Наш Први пук напада усташе који нас гађају минобацачима,Опет вриска жена и дјеце .Њихова ватра из аутоматског оружја убитачна је .Усташе на нас кидишу ,вичу с околних брда : “ Не бјеште ћетници!Саћекајте да вам браде обријемо !“.А на двјеста метра од нас један продоран глас : “ Саћекајте мало ћетници да видите какао Cуљо коље,како има лаку руку!“развила се жестока борба на живот и смрт .У јеку најжешћих борби с уташама с десне стране или бока нападају нас комунисти .Заштитиница са зачеља трчећим кораком пристиже и прискаче у помоћ десном боку који је угрожен.Судар је силовит као да је и једнима и другима живот досадио .Читаво пријеподне траје борба .Са мним су браћа Мирко и Милош.Не посустајемо у борби као да је у нама нека надљудска снага ,потискујемо их у против јуришу.Они опет јуришају ,а ми немилосрдно кидишемо на њих као да је то одсудна битка ,битка за живот бити или не бити.Свуда лешеви и наш и њихови ,одбијамо их далеко од колоне .Након завршетка борбе мали предахМилош је међу најтежим рањеницима .Од нас најмлађи.Има само седамнаест година .Вилица му разнесена ,језик исјечен,крв се не може зауставити .Љекар слијеже раменима и каже да се не може ништа учињети,каже да ће брзо умријети.У Милошевим очима које искре види се ужас,одсутност.Подигао сам му главу ,држим га на крилу и плачем,дрхтим,јецам,а он полако умире.Одједном му задрхти тијело па се умири,дисање преста ,ја га положих затворих му очи,прекрстих се.Поред мене стајаху у плакаху Мирко Јоко и Благота ,Сахранисмо га поред једне камене громаде.Остаће му кости у овој дивљини далеко од Црне Горе.Гроб ће зарасти у трави и жбуњу и нико га никада неће обићи нити му свијећу упалити.Стојим нијем поред свјеже хумке.Гледамо се и разумијемо се то и нас чека брзијех дана.
Истјерали смо комунисте и усташе из Олова и из других насеља у Олову смо се задржали два дана.
Тифус се појавио на реону Требаве ,почела су умирања.И љекари умиру од тифуса .Први је умро др Бабовић,нове хумке свкодневно се увећавају !На територији Вучјака дневно умире и по десетина од тифуса.Формирана је болница на Мјевцу.У болници на Мјевцу лежали су тешки непокретни рањеници без снаге за самодбрану .Комунисти су кроз прозор убацивали бомбе .Упадали су у просторије и пуцали у сваког непокретног рањеника и болесника који је давао знаке живота .Жртве су гађали у главе,тако да су лобање рањеника и тифусара размрскане са мозгом помијешане са крвљу расуте на све стране.Лешеви измрцварени и уништени ,леже у комадима људског меса који висе и прилијепљени по зидова и плафона соба болнице ,размрскани од детонација бомби.Тако је настрадало неколико стотина живих лешева .Павле је хитно пребацио Штапски батаљон и личну пратњу и тако су разбијени комунисти и протјерани са Вучјака.Тифус је косио немилосрдно.Умрли и погинули сахрањивани су поред пута или на голој ледини без икакавог храста ,јеле или другог дрвета ,са обичном крстачом више главе,без ознаке да се види чије кости ту почивају !
Дража и Павле
Љут на Врховну команду и на Дражу због кашњења и због очајног положаја у коме се нашао са својим људством шаље митрополита Јоаникија и Алексу Лалића ,комаданта пете дивизије на састанак у Требаву са Дражом.Сусрет је био топао,али нека сјета не напушташе њихова лица .“Издадоше нас савезници оче Јоаникије „,отпочео Дража разговор за који је знао да неће бити од неког значаја и користи.А Јоаникије сабраним и разлозним ријечима : „Генерале Михаиловићу,то је жалосна стварност и наша велика несрећа ,то је свршена ствар.Послије наших великих нада дошло је дубоко разочарење из Техерана .Рузвет и Черчил послије тог састанака помагали су Тита свим средствима и то не само оружјем,муницијом и храном,него и акцијама авијације.Англо Американци су отворили фронт у Француској ,одакле ће задати смртни ударац Хитлеру не водећи рачуна што ће шест слободних европских земаља: Пољска ,Чехословачка ,Мађарска, Румунија ,Бугарска и Југославија бити жртвоване Совјетима ,а близу сто милиона њихових народа пати под комунистичком диктатуром.Черчилу и Рузвелту је више стало до Сатаљиновог пријатељства него до нас и наших животних интереса,Као што видиш,генерале ми смо напуштени .Овом несрећном народу Тито ће наметнути комунистичку тиранију „.
“ Положај нам је очајан оче Јоаникије ,али морамо наћи неки излаз из овог зла! Не могу да вјерујем да ће нас савезници предати Титу.Ако би Енглези и хтели неће дозволити Рузвелт.Спасили смо толико Америчких авијатичара па два Америчка официра капетан Мансфилд и пуковник Сајц провели су шест мјесеци код мене ,пропутовали су унакрсно цео терен ѕападну Србији источну Босну и Херцеговину .Били су у могућностида на лицу места виде какао се води борба против окупатора,Обадвоица су учествовала у нападу на Вишеград који сам извршио 8 октобра 1943.године.После два дана огорчене борбе са Немцима и усташама заузели смо Вишеград слушали лондонски ББЦ који је ту сјајну победу приписивао Титу.И сам шеф британске мисије код мене генрал Амстронг ,који је такође учествовао у том нападу узалуд је тражио да се те лажи оповргну,али његова акција је остала без резултата.Њихова званична теорија је била да се само Тито бије с окупатором,а да ја сарађујем.Према томе овакве очевидне лажи остале су недемантоване“.
“ Ти знаш ,генерале,да смо били обезбиједили обалу за искрцавање савезника,али је дошла твоја наредбада се напусти територија Црне Горе и одступи у правцу Босне, гдје је требалода се изврши концетрација свих српских националних снага.Иако је Црногорцима од стране албанских националних снага било понуђено потпуно обезбјеђење за прелаз преко Албаније за Грчку гдје се већ налазе савезничке трупе.ми смо поступили по твом наређењу.Црногорци су потврдили своју приврженост теби и Равногорском покрету дајући јединицама из српских земаља организован отпор на територији Југославије .И овог а пута као и много пута у историји ,Црногорци су хиљадама гробова посвједочили своју вјерност српству“.
“ Ја добро познајем Црногрце оче Јоаникије .провео сам пола године у Липову код Колашина са Врховном командом.ценим њихово јунаштво њихове жртве и оданост српству „. “ И да наствимо генерале ,упали смо у мрежу себичних интереса и рачуна великих сила које нас јефтино злотворима продадоше .Ти си скупио све родољубе 13 маја 1941,године на Равној Гори не мирећи се са њемачком окупацијом.Први се герилац Европе,и првоборац си и предводник нашег народа .Ишао си из борбе у борбу пропутовао села и градове,ломио се на високим планинама и голим кршевима .Биле су то кише и олује,мећаве те завијале,морила те глад и жеђ,патио си с рањеним боловао а са тужним туговао.У Требави смо се састали са србијанским одредима генерала Драже.У разговору са појединцима видјели смо тешко стање ,мали број је остао код Драже ,многи су се вратил у Србију ,а други су кренули за Словенију .После састанка с митрополитом Јоаникијем ,Дража се састаје с Павлом на територији Требаве .Пред сурет Павле је био нервозан,осјећао је неку нелагодност.Једна другоме р читали су мисли очима.У дубини Дражине душе Павле је назирао неку неодлучност,хаотични вртлог мисли што су му се ројиле у глави.Приђоше јадан другоме и Павле први проговри : “ Мало си окаснио генерале !“ „Није касно ако је срећно“.Срећа нас је напустила или смо је ми напустили свеједно!“…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….
У Даљем говoру Дража убјеђије Павла како је у Србију остала герила која ће се борити и поново ослободити Србију,док на другој страни Ђуришић аргумнетима говори да је ствар са Србијом завршена да су Руси у Београд ,да су дошли Бугари да је оружје дато муслиманима и да од повратка у Србију нема ништа и наставља. „Србија је дата комунистима ,морамо заједно за Словенију ако мислиш да спасимо ово људи.Не треба их водити натраг на кланицу,ако нас ови не пусте милом пробићемо се силом.Разговор је теко даље својим током свако је давао предност својим аргументима а судбина свих аргумента је била и црна и кобна.После овог сатанка и разлаза свако је отишао на своју страну,епилог знамо !

приредио Дописник