Готово све што знамо о деловању усташког покрета између два рата као и о њиховој улози у убиству краља Александра Карађорђевића које се догодило 9. октобра 1934. дугујемо др Владети Милићевићу, водећој личности међуратне југословенске обавештајне службе. Последњих година, његово име почело је да се појављује у филмовима, серијама и књигама које су се бавиле међуратним темама и судбином краља Александра Карађорђевића.

Село Самаила

Моја породица потиче из истог села као и Владета Милићевић. Самаила су просторно (2.400 хектара) и по броју становника (око 1.500) највеће село краљевачке општине које се налази на старом путу Краљево-Чачак. Према књизи Драгољуба  В. Корићанца „Надибар-1“, објављеној 1992. године, насеље под овим именом помиње се први пут у једном запису из 1540. године где се каже да су „поп Мијо и ђак Вук преписали четворојеванђеље из села Самаиле“.

Из овог списа види се да су Самаила постојала као насеље још у XVI веку, али су као и друга из свог окружења била у саставу великог турског спахилука, па се у турским катастарским пописима као самостално село не помиње. Као насеље под именом Самаии помиње се и у старим аустријским картама из 1718. године, када је после Пожаревачког мира дуж Западне Мораве успостављена граница између турске и аустријске царевине.

Порекло имена села није никада тачно утврђено, али оно звучи некако библијски, како то говори један мој пријатељ. Јасно је да је име настало давно, у средњем веку. Истина, на град истог имена наишао сам у Оману. Наша породица, поред још неколико, како је навео Драгољуб Корићанац, убраја са међу староседеоце који истрајавају од настанка места.

На платоу Војног музеја у Београду стоји споменик војнику Владимиру Ђековићу из Самаила. Споменик је овде вероватно донешен да би био сачуван. Међутим, о њему нико не брине , па је једна страна у потпуном распадању. Текст на споменику гласи:

„Овај Споменик показује име Владимир Ђековић из Самајла бивши војник 1 класе 111 чете карановачког батаљона кој поживи 22 г. а погибе у Куршумли 26. декембра 1877 год. борећи се с Турцима за веру јочество србско а под вла витешког књаза М-Обреновића!  Овај споменик подиже му уцвељена мајка његова Јајнка (Јаника).“

Атентат без преседана

Основна школа у Самаилима постоји од 1892, дакле тачно 130 година. У тој школи учитељи су били отац и мајка др Владете Милићевића, Недељко и Даринка. У матичној књизи рођених цркве у Ласцу (инв.бр.7, стр. 297, Архив Краљева) стоји да је Владета Милићевић рођен 21. маја 1898. и да је био треће дете својих родитеља. Старија од њега била је његова сестра Милица, рођена 1895. Кум на венчању и крштењу деце био је порезник из Краљева, Милутин Веснић.

Милићевић је током Првог светског рата школован у Француској, а после рата почео је да ради у Министарству унутрашњих послова, одакле је брзо упућен као полицијски аташе у Беч, где је пратио развој и деловање реваншистичких и ревизионистичких покрета. Ту је доспео у контакт с франковачким круговима, који ће нешто касније бити важан ослонац у деловању усташког покрета. Следећи кретање усташа, прешао је у Рим, где се темељно инфилтрирао у усташки покрет, са мрежом доушника у самом врху покрета, тако да је готово инстантно био обавештен о њиховим плановима.

Отуда је Милићевић у више наврата, континуирано од лета 1934. па све до дана атентата, извештавао Београд о плановима за убиство краља Александра Карађорђевића. Биће то – атентат без преседана. За атентат на краља Александра, Милићевић је рекао да „у светским полицијским аналима, не постоји ниједан атентат о коме се унапред више знало, а да је, касније, успео!“ Пет месеци пре атентата добио је прве податке о његовим припремама у усташком штабу.

Друго обавештење добио је краљев први ађутант, дивизијски генерал Милан Јечменић, који је у лето 1934. године боравио на опоравку у Бад Гаштајну у Аустрији. Приликом његовог повратка у земљу, септембра, обавестио га је југословенски војни аташе из посланства Краљевине Југославије у Бечу, „да усташе врше припреме за атентат на Његово краљевско величанство приликом предстојећег путовања у Бугарску и Француску“.

Треће, најконкретније упозорење, доставио је загребачки Јеврејин, др Владимир Сакс Петровић, који се рано придружио усташама, те је после успостављања НДХ добио звање „почасног аријевца“, иако је био доушник краљевске полиције.

Наредбе Анте Павелића

На сам дан краљевог одласка из Београда, 2. октобра, Милићевић је министру унутрашњих послова Живојину Лазићу показао две наредбе Анте Павелића о ликвидацији југословенског краља. Лазић је одмах отишао код председника Владе, Николе Узуновића захтевајући да се одмах пошаље 50 полицајаца у Француску који би штитили краља. Узуновић је послао Лазића краљу, јер сам није смео да одлучи да издвоји 20.000 долара из буџета, колико би та акција коштала. Краљ је подржао Узуновића, хвалећи при том француску полицију.

Београдска полиција обавестила је француску полицију о припремама атентата и послала списак осумњичених особа које је тражила да буду протеране, а међу њима била су и двојица будућих атентатора.

Краљу Александру су на дан пристајања у Марсеј, 9. октобра после подне, саопштили најновију Милићевићеву информацију да ће атентатори (њих пет или шест) покушати атентат у Марсеју, а да је друга група отишла у Париз да тамо покуша атентат, ако не би успели они на обали. Због тога су забринути предлагали Александру да се не искрцава него да остане на броду док се не предузму све мере безбедности или да уплове у ратну луку Тулон. Александар, изморен путовањем и резигниран, одговорио је да је сад прекасно за све то. Исто тако је већ раније, приликом облачења адмиралске униформе, одбио молбу свог собара Зечевића да навуче заштитни панцир што би му том приликом сигурно спасило живот.

И у Марсеју су југословенски посланик у Паризу, Мирослав Спалајковић, маршал двора, генерал Александар Димитријевић и конзул у Марсеју Светислав Лазаревић расправљали са домаћинима проблем безбедности југословенског краља. Домаћини су их уверавали да нема разлога за страховање, иако је полицијско обезбеђење сведено на минимално. Генерал Димитријевић у свом каснијем сведочењу тврдио је да је пратња од 12 моторциклиста уклоњена након наређења из кабинета француског министра Албера Сароа.

Главни организатор атентата на краља Александра био је Еуген Дидо Кватерник који је био под директном командом Анте Павелића. Павелићу је наређења издавао специјални виши саветник у ОВРА, др Ерколе Конти.

Павелић је живео и радио у Италији под високом Мусолинијевом заштитом, а „Дуче“ је наоружавао и хранио око 340 усташа у логорима на италијанској територији. Италија је била земља која је стајала иза Александровог убиства, а не Мађарска која је за то оптужена у Лиги народа. То скретање кривице с Рима извели су Британци и Французи, јер су промашено веровали у могућност привлачења Италије на своју страну и избегавање рата који је убрзо покуцао на европска врата.

Политички спектар за избегавање рата кретао се од пацифизма до поновног наоружавања. Напетости између Југославије и Мађарске расле су ка врхунцу. Европским силама више није било ни на крај памети да утврде истину и осуде организаторе атентата.

Први задатак био је да се цео догађај заташка. У томе су водећу улогу играле Француска и Велика Британија, односно министар Лавал и државни секретар Ентони Идн.

Уколико би Југославија изашла у Лиги народа са доказима који би били оптужујући за Италију, Бартоув план приближавања Италији био био окончан. Лавал је демонстрирао потпуно политичко слепило, не разумевајући да после убиства творца плана, министра Бартуа, и једног од најважнијих ослонаца тог плана, краља Александра, ни сам план неће бити могућан.

Злочин и његова позадина

Своју слику о атентату на југословенског краља, а затим каснију истрагу и заташкавање истине о њему, Владета Милићевић дао је у књизи „Убиство краља у Марсеју – злочин и његова позадина“. „Пиратско“ издање ове књиге појавило се негде на почетку 2000. али ће се ускоро, уз ауторска права, појавити на српском језику уз обимно пратеће истраживање у издању Клуба „ПЛУС“ из Београда.

Ова књига, иначе, била је у центру великог хладноратовског заплета крајем 50-их година прошлог века. Први пут је на Милићевићеву књигу пажњу скренула Фикрета Јелић Бутић у свом раду „Прилог проучавању дјелатности усташа до 1941“, који је објављен 1969.  У уводу у овај рад, у којем се набрајају значајнији извори о развоју усташког покрета, Милићевићева књига није ни поменута. Она се наводи тек касније на неколико места, у фуснотама. То је на неки начин и разумљиво, јер је она користила материјале органа унутрашњих послова социјалистичке Југославије, који су тада већ били „обогаћени“ бројним иследничким материјалима над значајним личностима из усташког вођства, а у предратним материјалима били су и  Милићевићеви извештаји из Рима, Беча и Париза. Фикрета Јелић Милићевићеву књигу, али на немачком, први пут помиње у фусноти 44, набрајајући литературу у вези са убиством краља Александра Карађорђевића.

Пун значај Милићевићева књига наћи ће у обимним истраживањима др Богдана Кризмана „Анте Павелић и усташе“, (1978), „Павелић између Хитлера и Мусолинија“, (1980), двотомној књизи „Усташе и Трећи рајх“, (1983) и у књизи „Павелић у бјекству“, (1986).

Каријера Ханса Шпајдела

Милићевићева књига појавила се у оквиру обновљене интернационалне контроверзе која се развила педесетих година поводом убиства краља Александра у Марсеју. Официјално гласило источнонемачке Радничке партије, „Neues Deutschland“ започело је у мају 1957. нову дебату о позадини убиства југословенског краља, наводећи да су иза свега стајали Хитлер и тадашња нацистичка Немачка.

На насловној страни листа од 23. маја 1957. главни текст био је „NATO General Speidel organisierte Königs – und Ministermord“. Као доказ за такву тврдњу понуђено је да је помоћник немачког војног аташеа у Паризу, Ханс Шпајдел, извео операцију „Тевтонски мач“, што је било шифровано име за атентат на краља Александра.

Лист је већ 15. фебруара 1957. ставио на знање да се бави судбином овог Хитлеровог генерала. Тада је на насловној страни листа објављено да је његово именовање за команданта НАТО-а у Европи „увредило Француску“.  Иста насловна страна донела је и текст о „тајним Рокфелеровим документима“ у којима је он америчком председнику Ајзенхауеру, наводно, доставио „цинични план“ о „овладавању светом“ преко привредне помоћи.

Шпајдел је имао запажену војничку каријеру у Хитлеровој војсци да би после рата био блиски саветник Конрада Аденауера. Остало је забележено да је анализирао опције за поновно наоружавање Немачке. Посебан куриозитет је да је био пријатељ са познатим немачким писцем, Ернстом Јингером. Они су се упознали као окупациони војници у Паризу 1941.

Нешто касније, источнонемачко руководство показало је нове доказе за ове тврдње – наводну преписку Ханса Шпајдела и Хермана Геринга у којој Шпајдел тврди да су све припреме за атентат на југословенског краља завршене и даје се тачна маршрута његовог кретања. Документи су представљени на конференцији за штампу која је имала велики одјек у Европи.

„Neues Deutschland“ је 19. јула 1957. посветио читаву насловну страну атентату на краља Александра, илустровану сликом атентата и копијама докумената уз тврдње да је Шпајдел био укључен у њега.

Тевтонски мач

Истражујући дубље мотиве и позадину за укључивање Хитлерове Немачке и генерала Шпајдела у убиство југословенског краља, недељник „Der Spiegel“ је пронашао да су Совјети први пут „лапидарно поменули“ помоћ атентаторима од стране „обавештајних органа немачког Вермахта“ у „Историји дипломатије“ која је објављена одмах после рата.

Када је источноберлински издавач „Конгрес“ крајем јесени 1950. припремао брошуру о „Титовом фашизму“, немачка улога у атентату такође није поменута. Уместо тога, одједном су заједно са „хрватским Павелићевим фашистима“ доведени у везу са атентатом и – „југословенски троцкисти на челу с Титом“.

Материјал за ту документацију припремио је, како наводи магазин, „поручник Касановић“, али је вероватније да је исправно презиме „Косановић“. Косановић  је био обавештајни официр југословенске војске, а касније и код партизана, а тада, наводи „Шпигел“, био је на челу источноберлинског „Комитета за подршку југословенској ослободилачкој борби“ чији чланови су повремено помагали и били саветници у писању и објављивању антитиоистичких памфлета.

У том материјалу Шпајделово име није такође поменуто. Оно је први пут употребљено од стране пропагандног шефа источнонемачких комуниста, Алберта Нордена, који је био на челу „Одбора за немачко уједињење“ и убачено у Косановићеве документе. Таква верзија догађаја представљена је крајем јесени 1956. функционерима француских синдиката, који је нису употребили онако како су то претпостављали они који су им дали ту причу. Французи је нису објавили, него су је доставили својим пријатељима у Београду, који су заузврат радили на прикупљању документационог материјала у Берлину.

Из овога произилази да је у ову целокупну операцију била укључена и југословенска страна и да је то био један од првих гестова отопљавања односа две стране које су биле непомирљиво сукобљене од 1948. и раскола Тито-Стаљин. На тај начин може делимично, али не потпуно, да се разуме зашто само Југославија од свих европских држава није поклонила никакву пажњу свему овоме, иако је била директно заинтересована и била субјекат целог догађаја.

У Југославији није приказан ни филм „Тевтонски мач“, нити је све до 1983. била преведена и објављена књига руског историчара Константина Волкова „Убиство краља Александра – Хитлерова завера“ која је штампана још 1964, једним делом и као одговор на Милићевићеву књигу.

Акција је настављена даље тако што је, према овим тврдњама, Источна Немачка снимила документарни филм „Тевтонски мач“, а Министарство одбране објавило је књигу „Тевтонски мач. Велика каријера малог шпијуна“ („Unternehmen Teutonenschwert. Die große Karriere eines kleinen Spions“, Берлин 1959).

Филм је добио прву награду на међународном фестивалу у Карловим Варима 1959. године. Шпајдел је настојао да забрани приказивање филма, посебно у Лондону, али је Градско веће тесном одлуком 59:58 гласало да се приказивање филма одобри.

Крунски сведок

У контексту ове блоковске конфронтације на највишем нивоу, наћи се у јавности и име Владете Милићевића. Он и његова књига појавили су се као централни противдоказ Шпајделовог одговора и одбране од источнонемачких навода, а Милићевић је назван „крунским сведоком“ који је „годинама најближи познавалац марсејског краљеубиства“.

Представљајући га, немачки магазин „Шпигел“ наводи да је као представник Југославије у Интерполу 12 година пратио трагове убица краља и људи у позадини и који је у својој тек објављеној књизи „Der Königsmord von Marseille“ непобитно устврдио да је убиство било дело хрватских фашистичких усташа. Њега је извео усташки вођа Анте Павелић уз помоћ и подршку италијанске тајне полиције.

Недељник је навео Милићевићеве речи да је било довољно доказних материјала против Италије и Мађарске и да ниједна друга страна сила није била укључена. Власти у Берлину су подржавале истрагу, а председник берлинске полиције Хелдорф лично је учествовао у томе.

„Шпигел“ наводи да Милићевић објашњава и како је могућно да поред доказа  Мусолинијевог учешћа буде могућно да „Панков“ (синоним за Источну Немачку), повеже Хитлера и Шпајдела са убиством краља Александра. „Француска дипломатија је тада тежила савезу са Италијом и Југославијом и зато је Мусолинијева улога у марсејској афери прећутана“, навео је „Шпигел“.

Милићевићева књига објављена је у Бад Годебергу на више језика, а коштала је 8,80 немачких марака. Интересантно је да ова расправа није била укључена у саслушање о комунистичким пропагандним фалсификатима у америчком Конгресу, мада су бројни други случајеви из тог периода били предмет разматрања након извештаја који је поднео заменик директора ЦИА, Ричард Хелмс.

Полицијски делегат

Изненадно поновно појављивање ове теме у европској јавности последица је чињенице да је Шпајдел, тада већ генерал, наставио своју војничку каријеру у Западној Немачкој и постао командант НАТО снага у Европи и остао до 1963.  После рата наставио је да се бави обавештајним пословима јер је од 1947. до 1952. водио обавештајну службу краља Петра Карађорђевића, са разгранатом агентуром у Латинској Америци. Ту је био у редовним контактима с Миланом Стојадиновићем који је био контакт са аргентинским председником Хуаном Пероном, али и са усташким челницима. Нарочито су га занимали његов доушник Анте Година и усташки поглавник Анте Павелић.

Анте Година је био Милићевићев доушник пре и после убиства Александра, када је био полицијски делегат у посланству Краљевине Југославије у Риму. Његове информације биле су од капиталне вредности. Заузврат, Милићевић је омогућио групи шверцера да и даље транзитно протурају своју робу преко Југославије, што је као фикција обрађено у серији Драган Бјелогрлића „Сенке над Балканом“.

Све до 1956. године Владета Милићевић је делио судбину Петра Карађорђевића. Селио се с њим по париским и лондонским хотелима, живео у Кану и Ници, у његово име узимао новац на зајам, депоновао менице и заједно с њим трошио и расипао паре по монденским летовалиштима и баровима.

Дејствовао је и „полицијски“: бдео над безбедношћу бившег краљевског пара. Организовао је „гостовања“ Петра Карађорђевића по Европи и Америци, као када је у доба рата био његов телохранитељ у САД и Канади. Поред тога, помагао је бившег суверена и у његовом „политичком раду“ којим се, сада покојни последњи југословенски монарх, неко време покушавао бавити.

Наравно, одржавао је везу са француским „Другим бироом“ и британским „Интелиџенсом“, радио за њих информације и неке друге послове – о чему он подробно пише у својим забелешкама из тог периода. Тај период био је Милићевићева „лабудова песма“. Већ од 1953. до 1955. године, залази његова „звезда“ у емиграцији. Владета Милићевић тада сарађује на писању књиге, биографије Петра Карађорђевића („Живот једног краља“). Одмах после тога,  Милићевић је добио  отказ. Био је то почетак дубоког раскола у српској емиграцији у Европи која ће касније бити оштро подељена на „париску“ и „лондонску“ фракцију.

Милићевића је заменио бивши генерал Тодор-Тоша Милићевић, који није ни у каквом сродству са Владетом. Све послове којима се бавио ранији „министар двора“ преузима његов наследник, за кога се у емиграцији јавно говорило да представља „човека Друге управе“ француске обавештајне службе. Неки су чак протумачили Владетин пад сукобом двеју обавештајних служби око Петра Карађорђевића, британске и француске. У том сукобу Владета Милићевић је пао као „личност Интелиџенс сервиса“, а бивши генерал Тодор Милићевић дошао на његово место као експонент „Другог бироа“, који је на свом терену, у Паризу, славио победу.

Милићевићев повратак у земљу

Када је 1966. припремао друго издање своје књиге, Милићевића су непознате особе позвале на састанак у један од најлуксузнијих европских хотела, париски „Plaza Athenee“. Авенија Монтењ, која је добила име по француском писцу и филозофу Мишелу Монтењу, повезује две привлачне тачке Париза – Јелисејска поља и Плас д Алма. У тој авенији, налази се и овај хотел који је деценијама био стециште највиших светских кругова.

Историја зграде која обухвата три броја, од 23 до 27, у ствари је историја луксузног хотела „Плазе Атене“ у коме се од краја 19. века окупљају сви људи од имена и значаја у животу Европе. У дискретним салонима тог хотела, на првом спрату састајао се белгијски краљ Леополд са својом лепом пријатељицом Клео де Мерод, а ту је своје богате гозбе приређивао доцнији британски краљ Едуард VII као принц од Велса.

У „Плази“ су руски кнежеви и грофови, све до Октобарске револуције, за једну ноћ знали на коцки да слисте на стотине хектара шума и потроше небројене суме новца, а ту је после абдикације свраћао бивши британски краљ Едвард VIII са својом морганатском супругом Вали Симпсон. После Другог светског рата у „Плази“ је имао своје апартмане и канцеларију и краљ Петар Карађорђевић. Владети Милићевићу, дакле, ово окружење није било непознато. Када је сео у бар чудног имена „Реле“, ослањен на скупоцени штап са сребрном дршком и онако отмен и седокос, оставио је утисак на двојицу господе који су га очекивали.

Гости су били изасланици његовог предратног противника, усташког првака др Бранка Јелића, који је и тада био веома активан и деловао је у целом свету. Саопштили су Милићевићу Јелићеву поруку да ће бити ликвидиран, уколико не изостави његово име из новог издања књиге. Милићевић је знао да то значи да је у опасности, без обзира изоставио или не изоставио Јелића из књиге. Одлучио је да се врати у Југославију. Убрзо му је повратак и омогућен.

Са собом је донео не само архиву коју је водио као министар двора краља Петра II, него и своје белешке, разна документа, рукописе и богату документацију о усташком деловању. Успомене на свој контраобавештајни и полицијски рад, као високи функционер апарата безбедности Краљевине Југославије, писао је и у Лондону, за време рата и док је био министар правде у емигрантској влади.

У неколико наврата посетио је своје родно село Самаила. Када се разболео, лечио се у Железничкој болници на Дедињу и умро 1968. у 70. години.