Предговор и превод Огњен Војводић

ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

„Папизам“ је актуелно вјерско и политичко питање од римокатоличког раскола до данас. Папизам је назив за институцију и владавину римског патријарха – папе, поглавара римокатоличке цркве, који је у римокатоличком учењу о папском примату намјесник Христов на Земљи, непогрешив у питањима вјере, политике и науке… Папизам, постулат и култ римског католицизма, је креиран као комбинација форми хришћанских универзалија и староримских паганских прерогатива римских царева који су произвођени у „божанство“ у правно-религијском чину апотезису (старогрчи: ἀποθέωσις, латински: ăpŏthĕōsis = „претварање у бога“). Геополитичке подјеле модерног свијета можемо пратити повјесним мапама политике папизма – од крижарских ратова на Босфору, као почетка новоевропског колонијализма, до конквистадора на простору Јужне Америке, од папске политике прозелитизма према православним народима до антисемитизма, од Хладног рата до рушења Берлинског зида, Југославије и СССР-а, све до данашњих сукоба у Украјини и на Блиском истоку. Такође, мапу вјерских и политичких подјела данашњег свијета можемо пратити путевима пастирских папских путовања и посјета старим и новим чланицама „свете атлантске алијансе“.

Римокатоличка теолошка теорија папизма представља за православну Цркву племенски латински романско-германски војно-вјерски политички пројекат ради религијског оправдања „католичког“ колонијализма и евроатлантског експанзионизма. Православни богослови древних престоница и патријаршија Источног Ромеског царства су од римокатоличког раскола писали о питању папизма и папском примату као погрешном учењу о Богу и Цркви, и о погубним политичким и вјерским последицама теологије римокатолицизма. После пада Новог Рима – Константинопоља под власт латинског освјача 1204. године и римокатоличке окупације, а потом под османску окупацију 1453. године и погибије православног Ромејског Цара (којем је Рим војну помоћ условио преласком у римокатолицизам), православно вјерско и царско вођство је преузела Руска царевина и Трећи Рим – Москва. Тада се прозелитска пропаганда папизма потпуно усмјерила према православном словенском свијету, али су богослови Руског царства написали историјски значајне текстове и студије о питању папизма и јереси римокатолицизма. Међу богословима и књижевницима словенског свијета најзначајније анализе, текстове и студије о политици и природи папизма написао је Фјодор Михајлович Достојевски, разматрајући духовну доктрину римокатоличке религијске и геополитичке идеологије. Као већину својих чланака и есеја о различитим аспектима друштвеног живота, текстове о римокатолицизму је објављивао у Московским новинама у својој колумни Дневник писца.

Такав текст Достојевског из Дневника писца за март 1876. године јесте и оглед „Мртва снага и снага будућности“ – анализа политике папизма и континуитета „католичког“ колонијализма – у којем разматра и разоткрива природу папског поглаварства као државну и духовну доктрину владара васељене. Достојевски у тексту подробно приказује православно тумачење књиге Откровења (Апокалипсе), последњих догађаја краја свијета, препознајући у римском папи “антихриста“ као вјерског поглавара који себи приписује улогу и моћ Христову, који се приказује као Христос, намјесник Христа на Земљи, као „видљива глава Цркве“, који чини себе „Христом умјесто Христа“ (префикс „анти“ у ријечи „антихрист“ значи „умјесто“). Достојевски је цитирао дио текста Откровења: „Све до сад он је блудничио са моћницима земаљским“, указујући да је римокатолицизам „велика блудница“ из књиге Откровења – „блудница“ са којом блудничише цареви земаљски“ (Отк 17:1-2; ); што раде данас политичари источног и западног блока, протестантских и православних народа, комунистичких и исламистичких држава.

Достојевски је у одузимању политичке и војне власти папској држави у 19. вијеку препознао повјесне политичке и прозелитске процесе римокатолицизма, када је италијанска војска 1870. године 20. септембра ушла у ослобођени Рим, окончала борбе за уједињење Италије и Рим постао краљевска престоница, а папска држава је сведена на малу територију у Риму, Ватикан. Исте године римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика, као наследника апостола Петра и Христовог намјесника на Земљи. Законом Краљевине Италије уређени су односи са Ватиканом, али папа закон није признао, већ се повукао у „добровољно сужањство“ у Ватикан, што ће трајати до међународног признања Ватикана 1929. године, то јест када су римски папа и премијер фашистичке Италије Бенито Мусолини потписали Латерански споразум којим је Италијанска држава призната од римокатоличке цркве, а Ватикану дата значајна политичка овлашћења и територијална проширења.

У папском повлачењу и „добровољном сужањству“ Достојевски је прознао пророчанство књиге Откровења „звијер, која бјеше и нема је, и појавиће се“, предвиђајући нови развој римокатолицизма кроз обнову свјетског латинског царства, који се остварио у евроатлантском експанзионизму и екуменизму. Достојевски препознаје и тумачи следећи текст Откровења: „Звијер коју си видио бјеше и нема је, и изићи ће из бездана и отићи у пропаст; и зачудиће се они становници земље чија имена нису записана у Књигу живота од постања свијета, гледајући звијер, која бјеше и нема је, и појавиће се. Овдје је ум који има мудрост. Седам глава, то су седам гора на којима жена сједи; и јесу седам царева: пет њих паде, и један јесте, а други још не дође, и кад дође мало треба да остане. И звијер која бјеше и није, она је и осми, и од седморице је, и у пропаст иде.“ (17:8-11)

Потсјетимо се сажето повијести папизма. Од петог вијека папство се поступно издваја у засебну политичко-вјерску институцију. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима послије премјештања царске престонице на Босфор, нови Рим – Константинопољ, као и због израженог паганизма у европским народима и због честих напада варварских племена на Рим. У десетом вијеку папство је издвојена институција са самопрокламованим вјерским кодексом. Послије слабљења црквене и царске моћи Константинопоља, „папство“ је преиначило догме Васељенских Сабора, према политичким потребама папизма као персонификације војно-вјерске римокатоличке европске алијансе. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку, римски патријарх – папа се самопрогласио првосвештеником, што знамо из историје папског прозелитизма; потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача. Догма о папском примату, праву на васељенску власт римског папе, заснован је и на погрешном и политичком папском тумачењу ријечи Господ апостолу Петру, после Петровог покајања, коме је Христос према папском тумачењу дао посебно право на вјерску и политичку саборност са патријаршијском престоницом у Риму – римокатолицизам, из чега је изведен и римокатолички догмат о непогрешивости римског папе, као Христовог намјесника на Земљи.

Тако је папизам постао прва политички и вјерски догматизована доктрина права на контролу духовног, државног и друштвеног живота човјечанства. Папство је поставило постулат о папском примату, праву римског папе на неограничену васељенску власт, папском правоу на одређивање духовне и политичке саборности свијетa прокламованом као право на евроатлантски екуменизам и експанзионизам. Европска колонијална државна доктрина од тада подразумијева да колонизовани народи признају ‘папски примат’, римокатоличку теолошку теорију о папском праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Године 1870. римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика као Христовог намјесника на Земљи чиме је римском патријарху потврђено право на неограничену земаљску власт, а старом Риму право “римокатолицизма“, мисије духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркава, крунисање владара и рукополагање свештенства. Римски папа од тада више није поглавар једне религије са којом можемо успоставити равноправна однос толеранције, већ вјерски и војни, духовни и државни самопроглашени суверен свијета који себе сматра сувереном свих држава и народа свијета.

„Папа је први протестант“, написао је Александар Хомјаков. Папа је први патријарх који је „рационалистички“ реформисао Свето Предање и учење Цркве. Достојевски у својим Биљешкама пише да је „папа вођа комунизма“, онај који је први починио револуционарни раскол и заратио са Црквом и царском круном у Константинопољу, а ми можемо додати да је папа први популиста и позитивиста, проповједник демагошке демократске доктрине права „природног човјека“ над вољом Божијом, над ауторитетом Светог предања, Цара и Цркве, који је прихватио „треће демонско искушење“ и претворио камење у хљебове, обзнањујући и отварајући човјечанству пут евроатлантског економског екуменизма. Тврдњу из својих „Биљешки“ да је ,,Папа – вођа комунизма“, Достојевски овим огледом подробно образлаже, разоткривајући револуционарну природу папизма. Достојевски указује на учење папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које је довело до савремене идеологије демократске сведозвољености, развратног, користољубивог и потрошачког начина друштвеног и приватног живота – на којем папизам, поред познатих повјесних средстава, изграђује лидерску поглаварску позицију папе као покровитеља свих хришћана и нехришћана, пастве потрошача чије религијске разлике толерише и не тражи поштовање хришћанских истина, већ папског примата. Истовремено, конзументи и потрошачи религија у папском мелтинг поту траже управо такавог духовног толерантног тату, који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, који неће ометати њихов либерализам, него их „светом“ самовољом ослобађати терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести, као и обавезујућег новозавјетног предања. Траже намјесника божијег на Земљи који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће их, као папа новог свјетског поретка, повести широким потрошачким путем евроатлантског економског екуменизма.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ

Фјодор М. Достојевски – ,,Дневник писца“- март 1876.

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никада римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Међутим, зар се наши (политички) «пророци» могу не насмијати папи? Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издвајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све до сад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске свјетовне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио!«

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… «

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.
Да, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи: »Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и свјетовним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император. Ја сам цар над царевима, господар над владарима, мени једном припадају на земљи  судови, времена и рокови, и, ево, ја то пред цијелим свијетом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости« (Јованово Јеванђеље 5:22 и Дјела апостолска 1:7)

Не, то је сила, то је импозантно, а не смијешно – то је воскрешење древне римске идеје о свјетском господству и јединству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој битки. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско. У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, где се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповједника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској. Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на последњем римском нечастивом сабору. «Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас оддавно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви до сад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и вјекова, он је одлучио да је сад и ваше вријеме наступило. Раније се сила вјере састојала у смјерности, али сад је прошло вријеме смјерности и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтио да подели с тобом попола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гњева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грјехова, садашњих и будућих , јер сви су ваши гријеси долазили само због ваше биједе и сиромаштва.

И ако су вам већ проповиједали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам прије времена све то објаве, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи, сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ћете бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не вјерује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . .

Већ сам једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у Западној Европи, на овај или онај начин, то јест католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти. Не би га, на примјер, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која пријете свјетском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет тамо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«.
И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и као заповијест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав »ред и стање ствари« као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ћемо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Ми данас не знамо, шта више, не разумијемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовјековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. А можда нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су то саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!“