Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера
Стање након промјена 2020.године није суштински се промјенило. То је кључно питање савремене Црне Горе. Да ли је смјена власти значила стварни раскид са старим системом или само промјена политичких лица?
Грађани су 2020.године очекивали историјски заокрерт. Након три деценије једне доминације, вјеовало се да долази вријеме правде. Професионалних институција, обрачуна са корупцијом и ослобађање државе од партијаког заробљавања. Многи су мислили да је довољно промиејнити владу, па да се промијени држава. Међутим, показало се да је систем, много дубљи од једне партије и једнoг изборног резултата.
Када се деценијама гради мрежа интереса, послушности и привилегија, она не нестаје преко ноћи. Људи могу отићи са функција, али остају навике, везе, страхови, уцјене, непроцесуирани случајеви и кадрови распоређени кроз администрацију, безбједносни сектор и правосуђе. Управо зато многи грађани данас имају осјећај да су се промијениле пароле, а да су методи остали исти.
Ова оцјена јесте непријатна али није без основа. Није довољно побиједити на изборима, ако се не побиједи у институцијама. Ако судови остану спори, ако тужилаштва селективно раде, ако се запошљавају преко везе, ако партијски интереси имају предност над јавним интересом, онда промјене остају половичне.
Истовремено , одговорност није само на „старим структурама“. Велики дио разочарења произвела је и нова влст. Умјесто једноставног плана реформи, грађани су често гледали свађе, подјеле, борбу за фотеље и краткорочне политичке рачуне. Енергија промјена трошила се на међусобне сукобе, док су кључне реформе чекале. Тако је историјска шанса дјелимично пропуштена.
Највећа опасност у таквим амбијенту је апатија народа.
Када грађанин стекне утисак да су „сви исти“, тада слаби повјерење у демократију. А друштво без повјерења лако постаје плијен популизма, уцјена и нових манипулација.
Зато је данас важнје него икад разумјети да промјене нијесу једнократан догађај, већ дуг процес. Држава се не ослобађа само гласањем, већ изградњом јаких институција, законима који важе за све и одговорношћу сваког функционера.
Суштина је једноставна , 2020.година је отворила врата промјенама, али коз та врата држава још није потпуно прошла. Грађани су смијенили валст, али систем чека да буде до краја реформисан. То је задатак садашњости—и дуг према будућности.
