Пише: Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера, и Удружења грађана Вранеш

Нада је смисао живота. Нада је једна од најстаријих и најузвишенијих  катргорија  људског духа.  Она није само емоција, већ и снага која покреће  човјека да истраје , чак и и онда  када све остало  изгледеа изгубљено.   У својој суштини, нада је  вјера у могућност  промјене, у побједу  живота над безнађем, свјетлости над мржњом, смисла над хаосом.

Шта је нада ?

За многе, нада је уз вјеру и љубав , једна од најдубљих и најосјтљивијих емоција човјека.  Човјек без наде престаје да буде човјек, губи способност да снове претвара у стварност.

То није само жеља да нешто буде боље- нада је унутрашња санага која нас покреће, чак и када све око нас  изгледа  мрачно и изгубљено.Она се рађа у тренуцима неизвјесности, кад немамо одговоре, али вјерујемо да рјешење ипак постоји.

Нада није само ријеч. Нити празно ослањање на судбину. Нада је унутрашња снага.  Она је онај танани глас у нама који шапуће :“  Можда ће бити боље“. Она је способност да,  и када све изгледа  изгубљено, човјек задржи  усправан поглед и отвори срце према сјутрашњици.

Нада настаје у срцу, често онда кад разум каже да нема излаза. Она није увијек гласна, али је упорна.  Не виче, али не одустаје. Може се родити из вјере, љубави, па чак и из бола. Кад човјек изгуби све, ако му остане наде, није изгубио све.

Нада је заправо оно што нам даје снагу да се суочимо са изазовима, јер и у нејтежим временима вјерујемо да ће бољи дани доћи, а свијетло на крају тунела постаће стварност.

Модерна психијатруја, све више  наглашава значај „наративне наде“-способности човјека да  сопствену животну причу не види као пораз,  већ као процес у коме свако искуство има  своје мјесто и смисао.

Шта подразумијевамо под надом ?

Под надом подразумијевамо да живот има смисла и када је тежак.  Подразумијевамо повјерење- у људе, у институције, у Бога, у себе.  Нада је  социјална и лична категорија. Она је лична утјеха и колективна снага.  Без наде,  нема борбе,  нема покрета, нема промјена. У свијету  који често дјелује хладан, неправедан и окрутно равнодушан, нада постаје чин отпора. Кад човјек  вјерује у добро, у правду, у љубав, чак и онда када је све изгубљено—он чини морални чин. Он не пристаје  на пораз, јер му то нада не дозвољава. Нада  није бјекство од стварности, већ најдубљи начин њеног преображаја.

Куда се стиже  са надом ?

Нада стиже тамо гдје се чује глас човјека. Гдје има разумијевања, саосјећања и солидарности.  Нада стиже у породицама  које брину једни за друге.

Нада је оно што остаје кад све друго прође. Она је тиха, али упорна.

Прати човјека кад изгуби , али и кад чека.

Она не живи у илузији, већ у вољи.

У погледу унука, у ведром јутру, у ријечи „биће боље“—али не као фраза, већ као позив на акцију.

За пензионере ,  за људе у селу, нада  није луксуз, она је основа преживљавања. Није наивна већ је искуствена. Израсла из деценија рада, борбе и ћутања. Нада је  у праву. Нада у реду. Нада у живот достојан човјека.

Људи некад поклекну, али нада умије да чека.  Она не стари, не умире-  или задња умире, она је тиха пратиља сваког корака напријед. Нада траје колико јој дозволимо. Може да траје минут, дан , или цио живот.  Али кад постоји, даје нам снагу  да устанемо, покушамо поново, вјерујемо, волимо и боримо се.  Нада не обећава исход, али обећава могућност. Да покаже  да нада није само ријеч, већ и правац.  Нада не смије бити политичка алатка, већ људска обавеза.  Без наде нема ни плана, ни циља, ни државе.

Нада није бјекство од стварности, већ најдубљи начин њеног преображаја.  Она нас учи стрпљењу, храбсрости и вјери у  могућност доброг исхода. Она је тихи пламен у човјеку који га грије и кад све друго утихне.

Без наде човјек би застао, са њом наставља да живи.

Зато не треба никада одустајати од наде. Јер, понекад је управо оно последње што имамо- и прво што нас спаси.

Антички мит о Пандори завршава се тиме, када из њене посуде  излете  сва зла, на дну  остаје –НАДА.  Управо она остаје последња од свих сила, јер даје човјеку снагу да поново устане, гради , прашта , воли и сања.