Пише: Тихомир Бурзановић

Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић, који је прије двије године на крилима наде и промјена изабран за шефа државе, суочава се с оптужбама дијела бирача, посебно српске заједнице, да је издао повјерење оних који су га довели на власт.

Са око 221.592 гласа у другом кругу предсједничких избора 2023. године, Милатовић је побиједио дугогодишњег лидера Мила Ђукановића, уз значајну подршку српских гласача и про-српских коалиција попут „За будућност Црне Горе“ (ЗБЦГ).

Данас, међутим, многи од тих гласача осјећају разочарање, оптужујући га за одустајање од обећања и приближавање западним центрима моћи на уштрб српских интереса.

Очекивања српске заједнице

Српска заједница, која чини готово трећину становништва Црне Горе, вид‌јела је у Милатовићу прилику за промјену након деценија Ђукановићеве владавине, коју су доживљавали као дискриминаторну према Србима.

Његова побједа доживљена је као тријумф, посебно због подршке лидера попут Андрије Мандића, чије су странке заговарале јаче везе са Србијом и већу заштиту српских права, укључујући статус српског језика и Српске православне цркве (СПЦ).

Милатовићева кампања, фокусирана на европске интеграције, али и на помирење унутар подијељене Црне Горе, обећавала је инклузивност и реформе.

Гд‌је је пукло повјерење?

Убрзо након ступања на дужност, Милатовићев јасан про-европски и про-НАТО став изазвао је критике међу српским гласачима. Његова осуда руске агресије на Украјину на међународним скуповима и дистанцирање од Русије, коју дио српске заједнице види као савезника, изазвали су оптужбе да је „окренуо леђа“ про-српским и про-руским бирачима.

На примјер, његово учешће на самиту у новембру 2023. који је промовисао „европске вриједности“ протумачено је као сигнал да приоритет даје Западу над очекивањима својих гласача.

Формирање владе након парламентарних избора 2023. додатно је продубило јаз.

Милатовић је дао мандат Милојку Спајићу из Покрета Европа сад (ПЕС), али про-српске странке попут ЗБЦГ осјетиле су се искљученим из кључних позиција.

Андрија Мандић јавно је изразио разочарање, оптужујући Милатовића да је „искористио српске гласове“ само да би дошао на власт.

Ове тензије ескалирале су на друштвеним мрежама, гд‌је се Милатовић често назива „Јадов“ или „ничији предсједник“, оптуживан да није испунио обећања о равноправности Срба.

Питање језика и идентитета такође је извор несугласица.

Иако се Милатовић изјаснио као Црногорац који говори српски језик и подржао расправу о уврштавању српског језика у Устав, критичари сматрају да његови потези нису довољно одлучни.

Одбијање да присуствује прославама Дана Републике Српске 2024. и наглашавање само „институционалних односа“ са Србијом додатно су учврстили перцепцију издаје међу српским националистима.

Прагматизам или опортунизам?

Милатовићеви браниоци тврде да његова политика није издаја, већ прагматичан покушај да уравнотежи интересе различитих група у дубоко подијељеној Црној Гори.

Као економиста са западним образовањем, он види европске интеграције као кључ стабилности и просперитета, укључујући и за Србе.

Његова осуда мржње против Срба, попут оне изражене на утакмици против Хрватске у септембру 2025, показује да није анти-српски, већ да тежи инклузивном црногорском идентитету. Ипак, ови потези нису довољни за оне који су очекивали радикалније промјене, попут ближих веза са Србијом или јачања улоге СПЦ.

Подијељено наслијеђе

Јаков Милатовић остаје поларизирајућа фигура.

Док једни виде његову политику као издају српских гласача који су га довели на власт, други га доживљавају као реформатора који покушава помирити супротстављене стране.

У тренутку када Црна Гора наставља свој пут ка ЕУ, питање је може ли Милатовић повратити повјерење разочараних бирача или ће његово предсједништво остати обиљежено оптужбама за неиспуњена обећања. Како се политичке тензије у земљи продубљују, одговор на ово питање обликоваће будућност црногорске политике.