Криза почиње тако што је Биљана Плавшић, бивша чланица Предсједништва Републике Босне и Херцеговине и потпредсједница Републике Српске, постала предсједница Републике Српске, након што се, због међународног притиска и оптужби за ратне злочине и геноцид, повукао и у бјегство отишао Др Радован Караџић. Убрзо је дошла у сукоб са Момчилом Крајишником и Караџићем, који су и након повлачења са свих државних и партијских дужности остали веома утицајни. Сукоб је првенствено био на линији формалне и неформалне моћи, али и преласка из ратних у мирнодопске услове. На видјело су изашли и антагонизми између источног и западног дијела Републике Српске и питање сједишта ентитета, који је са ратног мјеста на Палама, мимо Устава, премјештен у Бањалуку.
Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић позвао је и Плавшић и Крајишника у Београд 25. септембра у покушају да ријеши кризу која је ријешена на ванредним изборима.
Портал „Соколац срце Романије“ ексклузивно у пет наставака доноси никад објављено писмо првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића из 1998.године.
Током читавог рата Странка није никога избацила из својих редова, и поред тога што су неки истакнути људи, председници највећих општина, били и нелојални и некоректни и недисциплиновани. Чекала је Странка да се поправе, или да сами изађу, што се и дешавало, и сада се дешава. Али, ти људи, који у основи никад и нису били прави ес-де-есовци излазе из Странке тек кад им се укаже прилика да боље прођу у некој другој комбинацији.
Шта мислимо, и шта кажемо о тим и таквим људима? Шта да кажемо о ратном председнику Бања Луке, који се са места на које смо га ми довели кандидовао против нас? Шта да кажемо о председнику општине Добој, који се сад, кад свака будала има примедбу и гледа своју шансу, сетио да му је неко сметао да седам година буде председник општине?
И ми смо склони да такве људе амнестирамо и прогласимо за поштене, а наше људе, који су преузели све ризике, и који се нису честито наспавали од народних послова, да сумњичимо и вртимо главом како су можда нешто и погрешили током ових седам година?
Шта да кажемо за још неке председнике општина, или подпредседнике ратних или мирнодопских састава Владе, који су нас сами напустили, након што смо претходно од њих направили имена? Шта да кажемо за оне који су се у нашу Странку увукли након прошлогодишње победе, од којих смо створили име и имиџ, а који су нас напустили јер им се учинило да ће онај за кога је Америка сигурно победити?
Данас, када је Странци у зубе гурнута отровна узенгија, коју треба да глођемо, не смемо упасти у шему наших непријатеља, и мислити о неким својим кривицама, или заборавити на толика издајства, и мислити како су наши мученици, који су седам година радили на штету своју и својих породица нешто скривили, а ови пребези, који би били анонимни да нису неко време били у Српској демократској странци, да нису криви, него су цвеће.
Планери који су планирали нашу пропаст, знају свој посао. Ми њима нисмо ни први, ни једини на чијој пропасти раде. Они нама јесу први и непознати и зато су у предности.
На нама су применили сав арсенал деструкције, од нуклеарног пуњења, преко класичног оружја, до специјалног рата, притисака, претњи, убистава, подмићивања, покушаја подела и врбовања издајника на највишим положајима.
То што је било неколико издајника ми смо склони да припишемо својој погрешној кадровској политици. То, међутим није тако. Нас су издавали најрадикалнији међу нама, пред којима смо морали да се стидимо због њиховог вишка Српства. Кад смо их номиновали на премијерска или друга, још виша места, нису били издајници. На њих се непријатељ врбовањем усмеравао тек након што смо их номиновали.
Као што са србима обично бива, мир нас је затекао неспремне. Све оно над чиме смо успешно бдели и зашта смо се Богу молили током целог рата и до избора 96. пољуљали су нам наши људи. Неки од њих из сујете и луде главе, неки из страха од Хага, неки за обећање, неки богами и за новац. У сваком случају, на другу страну је прешао наш најгори део, без обзира на мотив. Да седмогодишњи председник неке велике општине има части, након растанка са нама никад не би отишао у неку другу странку.
Да имају части новопечени чланови наше Странке, које смо извукли из анонимности и увели у политику, не би трчали за коњуктуром, тим пре што знамо да се у врбовању примењују најнечаснији методи које памти српски народ, од мита од уцена и претњи, него би се једноставно повукли из политике.
Они дакле, који су нас напустили и за које смо се борили, јер смо се борили за свакога Србина, и нису били наши. Борећи се за њих, најчешће смо од својих људи, правих и преданих ес-де-есоваца, тражили да апстинирају и од власти, и од директорских места, и од части, а они су на првој кривини издали све што се могло издати. Њих ће стићи њихова судбина, како стиже Брђанина, који се у муслиманским медијима правда због свог Српства, а друге окривљује за своја претеривања. Бога има, и то живога и свемогућега, и он ће поравнати те рачуне на свој непогрешив начин.
Наставиће се…
извор: соколац
