Пише: Јован Пламенац (фејсбук)
Што то Црна Гора слави на Вазнесење?
Вазнесење је велики црквени празник. Господњи празник. Али Црна Гора данас се не присјећа оне велике радости с којом се народ пред којим се у Витанији Исус Христос узнио на Небо вратио у Јерусалим.
Данас се Црна Гора присјећа радости успјешне крађе, изведене гласачким криминалом, приликом Референдума о независности Црне Горе 21. маја 2006. године. Референдум је спроведен под надзором специјалног изасланика Европске уније словачког дипломате Мирослава Лајчака, како се касније испоставило – епстиновца. Символично, Референдум о независности Црне Горе спроведен је честитошћу Епстиновог острва. Крађа на Референдуму документована је са преко три хиљаде примјера у „Бијелој књизи“ Јована Маркуша и његових сарадника. Туга покрадених је заборављена.
Независна Црна Гора постала је приватна држава Мила Ђукановића. И скупштинска већина, и Тужилаштво и Судство, и полиција, јавна и особитo тајна, и преостала изврша власт, и власт „по дубини“ – све је стављено у функцију богаћења оних који су се власти докопали, по мјери њиховог учешћа у криминалу. Класични криминалци су се стопили са Ђукановићевим режимом и постали су једно ткиво са њим.
То је основна тековина независности Црне Горе задобијене крађом на Референдуму 21. маја 2006. године.
Све вријеме, овај криминал засјењиван је разбуктавањем црногорског национализма. Примјењена је формула: ко је против Ђукановића и његовог режима, он је против Црне Горе. Она је толико надувавана да је црногорски национализам попримио својства нацизма.
Црна Гора која данас слави обнову своје независности дубоко је подијељена земља, рекло би се чак – трагично. Она данас сушчествује у два пола: један су „комите“, други „ћаци“. Између њих је већинска Црна Гора, она слабо видљива.
Извјесно је да је прослава двадесетогодишњице обновљене независности Црне Горе плод намјере да се допринесе помирењу народа у Црној Гори. Ако заиста јесте, онда је то – наивна добра намјера.
Не мири се народ манифестацијама, колико ни декретима. То су кринке помирења. Па зар није живо искуство таквих помирења на овим балканским веригама свијета. Помирење након Првог свјетског рата прво у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца па потом Југославији изродило је усташки геноцид и друга националистичка, као и идеолошка клања у Другом свјетском рату. Комунистичко помирење „братством и јединством“ након Другог свјетског рата изродило је распад Југославије и клања почев од 1991. године.
До суживота достојног човјека може се доћи само преумљењем. Није томе довољна добра намјера. Потребан је и труд, огроман труд. За почетак, ето, разговор неистомишљеника. Не разговор у свађи и препиркама, него у разумном изношењу чињеница и погледа на свијет. Добро је такве разговоре водити и приватно, али далеко плодније је водити их јавно, у медијима. Али, то се не може у медијима који живе на новцу криминалаца као ни на „ћаци“ новцу.
