Аутор: Тихомир Бурзановић

Иако Црна Гора воли да себе представи као друштво плурализма, европских амбиција и грађанских вриједности, испод политичке површине и даље пулсира стари – удбашки – рефлекс управљања друштвом кроз контролу, страх и идентитетске манипулације. Оно што је некада била доктрина југословенских безбједносних структура, данас је нормализована политичка пракса коју користе сви: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци и Хрвати.

Шта је удбашки национализам? Национализам без идеологије, али с јасном функцијом

Удбашки национализам није политичка идеологија, нити га карактерише досљедан национални програм.То је технологија владања заснована на три елемента:производња страха,стварање сталне мобилизације,контрола заједнице преко осјећаја угрожености.

Идентитет се не гради – идентитет се инструментализује.

Не штити се народ – штити се власт.

Модел који користе сви

Оно што је историјски невјероватно јесте то да је удбашки образац постао заједнички именитељ свих националних група у Црној Гори. Нема везе да ли се ради о већини или мањини – матрица је иста.Управо та симетрија показује да се ради о менталитету моћи, а не о искреном националном осјећању.

Црногорски удбашки национализам: Државност као параван

Идентитет као продужена рука безбједносног наратива. Црногорски национализам у модерној форми често се представља као: европски, грађански, толерантни, антифашистички. У пракси, међутим, он се неријетко храни удбашким механизмима: ко год се не уклапа у наратив државног континуитета, означава се као пријетња.

Таква реторика служи стварању паралелне стварности у којој је политичко противљење – безбједносни ризик.

„Одбрана државе“ као изговор за унутрашњу контролу

 За одређене структуре, држава није заједнички простор свих, него митолошки ентитет који се „брани“ од грађана који мисле другачије. То је типична удбашка дијалектика:

Држава је увијек угрожена.Критичар је увијек сумњив.Опозиција је увијек „агресор“, а власт „чувар суверенитета“.

Српски удбашки национализам у Црној Гори: Мобилизација без визије

 Вјечита борба као политички ресурс. Српски национални наратив у Црној Гори није настао као удбашки – напротив, он је органски и историјски. Али оно што га компромитује јесте чињеница да га многе локалне структуре претварају у инструмент сталног ванредног стања. Умјесто културне еманципације – политичка мобилизација. Умјесто здраве борбе за права Срба – одржавање осјећаја „опсаде“.

Кад се аутентични интерес претвори у алат локалних моћника

Неки актери у име заштите Срба граде приватне политичке системе, потпуно одсјечене од стварних потреба заједнице. То је удбашка метода: нација није циљ, нација је средство.

Бошњачки удбашки национализам: Страх као валута

Политика вјечите приправности

Бошњачки политички наратив у Црној Гори има легитимну основу у историјском искуству.Али проблем настаје када се страх институционализује.Када политичке елите живе од концепта да су стално угрожене:сваки компромис постаје „издаја“,сваки неслагање постаје „напад на Бошњаке“,свака критика се тумачи као покушај дестабилизације.

То је удбашка имунизација политике – учинити себе недодирљивим.

Затворени круг лојалности

Кад се страх одржава као главни ресурс, заједница почиње да се понаша као затворени круг у којем је лојалност важнија од демократске конкуренције. А то је дефиниција удбашке логике.

Албански удбашки национализам: Прагматизам као систем

Политичка математика као идентитет

Албанске структуре у Црној Гори често су најпрагматичнији политички актери. Улазе у коалиције с ким год могу добити ресурс или позицију. То само по себи није проблем – то је политика. Проблем настаје када се национални идентитет користи искључиво као легитимација за очување привилегованих позиција.

Мали систем – велика контрола

Због компактне величине заједнице контрола је лако успостављива. Удбашки механизам се манифестује кроз: затворене кругове одлучивања, контролу локалних институција,правдање сваке одлуке „интересом заједнице“.

Хрватски удбашки национализам: Играње на карте међународне заштите

Најмањи актер с посебном политичком тежином

Иако бројчано скромна, хрватска заједница у Црној Гори има снажне везе са Загребом, ЕУ институцијама и међународним структурама. Дио политичке елите то користи да сваку критику прикаже као удар на европске вриједности или на статус мањине.

Морална надмоћ као политичка заштита

Удбашки елемент се јавља онда када се политичка недодирљивост гради на моралној позицији. Критика се престаје доживљавати као демократска норма, него постаје „атак на мултиетничност“.

Зашто је удбашки национализам заједнички? Зато што је функционалан

Све заједнице у Црној Гори користе исти модел јер он даје резултате: одржава политичку лојалност, елиминише унутрашњу опозицију, производи вјештачку хомогенизацију. Зато што елите немају стварне програме. Умјесто економије, инвестиција, реформи и развоја – лакше је хранити идентитетске тензије. Удбашки национализам је јефтин, ефикасан и политички одржив.

Посљедице: Друштво без повјерења.Улога елите – деструктивна, не конструктивнаЛидери свих националних група одржавају друштво у стању неповјерења, јер им такво стање одговара.Сви су „угрожени“, па нико не одговара за стварне проблеме.

Грађани постају таоци

Народ свих идентитета плаћа цијену: стагнације, под‌јела, политичке парализе,недостатка владавине права.

Вријеме за пост-удбашку Црну Гору

Црној Гори ће требати генерација да изађе из удбашког менталитета. То није само проблем структура – то је проблем културе политичког д‌јеловања.

Црна Гора ће бити зрела држава тек када: идентитет престане да буде сигурносни алат, национализам постане културни, не конфликтни ресурс,елите почну да раде, а не да манипулишу,политичке разлике престану бити третиране као безбједносна пријетња. Демократија не може да расте у земљи у којој се сваки народ држи у стању политичке готовости.А удбашки национализам – без обзира да ли долази од Црногораца, Срба, Бошњака, Албанаца или Хрвата – управо то ради.