Пише: Горан Киковић, историчар
Ових дана појавила се идеја да се гробно мјесто ”друга ТИТА ” измјести из Београда у Кумровац и то од Александра Шапића првог човјека Београда. На почетку да кажем подржавам овај предлог. Објаснићу и зашто и то на почетку моје приче први пут јавно износим , ево како је то заиста било и откуд моје интересовање за прошлост или како сам постао анткомуниста и српски националиста(националиста значи вољети свој народ а не мрзећи друге).
Од малих ногу тачније од своје десете године биљежио сам приче моје бабе Раките, мајке Маре и стрица Сава Киковића о Ровцима, животу на селу, како се некада живјело , о нашем поријеклу из Грачанице код Андријевице, о родослову братства Киковића, занимљиве приче о ратнику Миловану Ралевићу оцу моје бабе Раките која је била поријеклом из Калудре код Берана од Роваца сусједног села. Све ме је то мотивисало да се заинтересујем за прошлост и да заволим историју. Био сам осредњи ученик али ми је Историја увијек била најмилији предмет у школи како у основној тако и у Гимназији. У основној школи Историју ми је предавала Милица Обадовић, дјевојачко Ђурашковић, која ми је била и разредни старјешина а Историју у Беранској гимназији су ми предавали Војин Рајовић и Вуле и Звездана Осмајлић, она ми је рекла да сам јој био најбољи познавалац Историје у њеној радној каријери, што ми посебно инпонује а за то имам свједоке. На наговор мајке Маре уписао сам Историју на Филозофском факултету у Универзитета у Приштини и завршио ју 2002. године. На дипломском сам добио оцјену девет код професора Вељка Ђурића Мишине на теми ”Војвода Павле Ђуришић”. Потом сам 2003. Објавио моју прву књигу ”Војвода Павле Ђуришић”, то је прва књига о тој личности у послијератној Југославији. Као што је познато о четницима се није смјело позитивно писати.
А како сам заволио четнике? Односно како сам се одрекао ТИТА! Моја баба Ракита Мирашева Киковић, била је родом како сам већ рекао од Ралевића из Калудре, имала је два брата и двије сестре. Како је у Другом свјетском рату дошло до подјела у нашим крајевима на четнике и партизане један брат јој оде у четнике (Милисав) а други у партизане (Косто, који је био партизански официр). Пошто су партизани побиједили Милисав је успио да пређе границу и живио је у Енглеској у којој је и сахрањен. Она је као и свака сестра вољела браћу али чиними се више Милисава, можда из разлога што га није никад видјела од његовог одласка за Енглеску, стално га је тужела и за њим плакала, и ако је био жив. Ја као дијете почетком деведесетих цртао сам петокраке, јер за друге симболе и нисмо знали, када је баба видјела да ја цртам петокраку и да волим тај симбол рекла ми је ”Ех шта су нам јада дали комунисти” ( и поменула двоје локалних комуниста из села). Тада сам ја питао бабу иако је била неписмена важила је као мудра жена, шта су то радили комунисти, о којима сам ја учио да су нас ослободили од окупатора и домаћих издајника ”Четника”. Баба ми је тада рекла да су они и у току рата а и послије рата вршили терор над народом и да се није како је она говорила ”смјело слободно зборит ни у кући а камо ли негдје јавно”. Описала ми је ко су били прави борци за Српство онда ми је причала да су Марко и Дмитар Киковић током рата подржавали и припадали четничком покрету Павла Ђуришића и Драже Михаиловића, а два Дмитрова сина Мило и Милија, били су у штабу Војводе Павла Ђуришића, први као човјек задужен за финансије, а други у личној војводиној пратњи. Вукајлов син Батрић био је у четницима, а сва тројица су са војводом Павлом ухапшена и интернирана за Њемачку у којој су остали да живе и сахрањени су тамо. Млађег Вукајловог сина Вељка убили с у тзв.”лијевим скретањима” комунисти на челу са Вукајлом Кукаљем. Са њим су невино страдали и Панто Мирков Киковић, као и Томовићи Милош и син му Владимир који су се били склонили од Шиптара код Мираша у Ровцима и Шекуларци Давид Давидовић и Комнен Дујовић. Никада није могла да прежали убиство дјетета Вељка, чија је сестра Драгиња молила џелате да га не убију. Тако је овај класичан примјер злочина над невиним жртвама за којег нико није одговарао промијенио у мени свијест о ”добрим и лошим момцима у Другом свјетском рату”.
Ми смо у школи учили да су ово била ”лијева скретања” партизана а не класични ратни злочин и терор. Као што је познато на овај начин су ” лијеви скретничари ”затворили за сва времена многе домове и многе мајке у црно завили у Црној Гори и тадашњој Југославији. Сматра се да су комунисти убили и тада најугледнијег Киковића Илију, сина Јова Киковића, јединог носиоца златне Обилића медаље за храброст у Киковића. Илија је био први факултетски образован Ровчанин, који је завршио Правни факултет и у Беранама био срески и окружни државни тужилац. Киковићи су били сви сем Секула и Милана Киковића у четницима до 1944. А потом у партизане одлазе како су ми исти причали не својм вољом него што су морали Данило и Саво Киковић. Саво је био члан НОО у селу а послије рата дугогодишњи предсједник села, који је доста урадио да се у селу боље живи. И ако сам рођен тридесет година послије завршетка рата 1975. године несрећне подјеле у Српском народу на ”четнике и партизане” оставиле су дубок траг на моје одрастање и стасавање.
Како што је познато почетком деведесетих долази до ”демократских промјена” и увођења вишестраначког система у СФРЈ и Црној Гори и формирају се прве странке, ја иако млад од 16. година учлањујем се у тада једину српску странку у Црној Гору у Народну странку, односно постајем члан клуба младих ”Владика Данило”. Првог децембра 1991. У НС ме учлањује мој разредни старјешина професор српског језика и књижевности Милан Цимбаљевић, тада републички посланик НС. Од тада ја постајем и званично организоивани антикомуниста и демократа и српски националиста који жели да се врати монархија и краљ, и да се рехабилитују поражени четници и припадници војводе Павла Ђуришића и ђенерала Драже Михаиловића, а да се осуде ”лијева скретања” ”друга ТИТА” и КПЈ.
