Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић
Црвени теписи на светковинама спектакла диљем западне половине кугле одавно су постали нека врста писте за промоцију нових трендова – од моде, шминке, међуљудских односа до параде политички коректних порука – мада, кад се мало замислимо, лако је увидети да у данашњем свету нема порука које нису политичке.
После тренда дебели су лепи, најновији тренд који је освојио свет глобалне естраде, зањихао је клатно на потуно супротну страну. Данас нас одасвуд гледају жене које изгледају болесно мршаво, утишано, изнурено и јадно, то су тела на којима се назиру ребра и кости, то су вам испијена лица и руке као гранчице, то су тела на којима висе скупе хаљине испод којих се назиру карличне кости, и које нам поручују да и ми можемо то исто. Некадашњи хероински шик из деведесетих година вратио се на велика врата, али као чедо фармацеутске индустрије – замењен је сада оземпик шиком – оземпик је, иначе, лек за дијабетес, а једно од његових успутних дејстава је лако губљење телесне тежине, и може имати опасне последице по здравље. Опра Винфри, дугогодишња промотерка концепта здравог мршављења, на крају је признала да је лагала и да је драстично ослабила користећи овај лек.
Промоција ове нове болести обавља се на врло перфидан начин – светски таблоиди и портали преплављени су ових дана сликама звезда над којима се ламентира у име забринутости за њихово здравље, али слике драстичног слабљења свуда су око нас.
Болесна мршавост, као идеал нове лепоте, представља, у ствари, симболичко смањење човека. Човек се скупља, сажима за две три конфекцијске величине, тачније – жена се смањује и стањује до нивоа гранчице. Жена сенка, са упалим образима и лако ломљивим рукама, избечена од муке живота, савремени је модел за углед.
После ере порнографског шика који је обележио последњих двадесет година друштвеног инжењеринга (у коме је жена, са силиконским додацима у телу, била само сексуални објекат), тренд анорексичног шика донео је сушту супротност. Жена која једва стоји на ногама како би имала конфекцијску величину нула, говори о дубокој друштвеној декаденцији.
Друштва новооткривене наде и оптимизма видела су идеал лепоте у руменим образима, и природним женским облинама, била је то жена која се радовала животу и свим његовим сластима, и која је том животу имала шта да подари – а то су била здрава деца. Данашње лепотице говоре о сумраку цивилизације, у којој чак ни осмех више неће бити могућ, ако се по њега не оде у апотеку.
извор: то сам ја
