Пише: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори више нико не мора да се бави истраживачким новинарством. Довољно је да нека страна обавјештајна служба нешто „процијени“, да домаћа служба то „оперативно потврди“, а редакција онда све то свечано препакује у „ексклузивно откриће“. Истраживање се данас, отприлике, своди на способност новинара да отвори мејл и драматично прочита документ који му је неко други написао.
Некада су новинари копали по архивама, разговарали са изворима, ризиковали тужбе и каријере. Данас је довољно да добију PDF са ознаком „повјерљиво“ и одмах улазе у улогу регионалних Вудворда и Бернстина. Ако документ стиже са западном адресом, онда се више и не провјерава — јер ко би сумњао у демократски формат истине? У црногорском медијском космосу, обавјештајни извјештај је постао новинарски Свети грал: не дирај, не преиспитуј, само цитирај и додај озбиљну музику у телевизијском прилогу.
Посебно је дирљиво када исти медији који годинама не могу открити ко је запослио пола фамилије по јавним предузећима, одједном раскринкавају глобалне руске, кинеске, српске, америчке и ванземаљске утицаје. Новинари који не могу пронаћи ни шахт у сопственом граду, са гласом спикера апокалипсе анализирају „геополитичке токове“ и „замор проширења Европске уније“. Телевизијски студији личе на лоше копије бриселских панела: сви озбиљни, сви забринути, сви за Европу — а нико да пита зашто се држава распада од локалне неспособности, а не од мањка европских директива.
У црногорском новинарству Европа је постала универзални детерџент за савјест. Довољно је убацити изразе „европске вриједности“, „демократски капацитети“ и „евроатлантска перспектива“, па да и најбаналнији политички памфлет добије ауру моралне супериорности. Ако поставите незгодно питање, одмах сте против Европе, против напретка, против цивилизације и, вјероватно, против права пчела на одрживи развој.
Али највећа комедија настаје када крену приче о SLAPP тужбама. Одједном сви позивају на солидарност, сви бране слободу медија, сви траже подршку међународне заједнице. И то би било племенито да исти ти медији годинама нијесу учествовали у јавним линчевима, етикетирањима и селективном моралу. Када њих неко тужи — то је напад на демократију. Када они некога развлаче без доказа — то је „јавни интерес“. У црногорском медијском рјечнику, истина зависи искључиво од тога ко је тужени, а ко тужилац.
Посебан бисер је теза да за уређивачку политику медија нијесу криви власници, уредници и политичке опције које ти медији отворено заступају — него удружења новинара. Тако испада да медијске центре моћи не контролишу власници капитала и политички спонзори, већ нека мистична еснафска удружења која, ваљда, хипнозом утичу на насловне стране.
По тој логици, ако телевизија мјесецима води једну политичку кампању, крив је секретар новинарског удружења, а не уредник који свако јутро шаље инструкције.
Иронија је још већа јер исти ти борци за медијске слободе деценијама нијесу успјели да ријеше основно питање — материјални положај новинара.
Новинари у Црној Гори често живе на ивици егзистенције, раде за плате од којих не могу платити ни кирију, али зато свакодневно држе лекције о демократији, транспарентности и европским стандардима. Уредници говоре о слободи медија док новинари стрепе хоће ли им уговор бити продужен крајем мјесеца. Нема боље дефиниције независног новинарства од зависности од добре воље власника.
Наравно, нико озбиљно не покреће причу о лиценцирању новинара, иако у појединим европским земљама, попут Италије, постоје професионални регистри и јасни стандарди.
Код нас би то био удар на слободу медија — јер је очигледно највећи степен слободе када свако може бити новинар, аналитичар, геополитички експерт и морални арбитар, под условом да има налог на друштвеним мрежама и довољно патетичан тон.
А онда долазимо до најњежније теме црногорског новинарства — цензуре. Оне формално нема, наравно. Само власник „сугерише“, уредник „процијени“, а новинар сам схвати шта је паметно да не пита. То је та савршена аутоцензура, најелегантнији облик дисциплине: нико вам не брани да говорите, само вас систем научи шта није паметно изговорити. И тако настаје медијска сцена у којој сви гласно бране слободу говора, али шапатом причају о стварним центрима моћи.
На крају, црногорско новинарство данас подсјећа на лош регионални ријалити: много драме, много моралних поза, много позивања на Европу, а премало истине, храбрости и професионализма. И зато више није питање ко контролише медије. Право питање је: да ли је ико уопште остао да контролише здрав разум?
