Пише :Дејан Бешовић
Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године први је српски ћирилични буквар, и кључно дјело којим је означен почетак писмености у српским земљама. Објављен је и штампан као прво издање 20. маја 1597. године у штампарији Ђованија Рампацета у Венецији, у виду мале књиге димензија 8,5 х 7 сантиметара, на двије стране. Једини примерак овог издања чуван је у Народној библиотеци у Београду, и изгорио је заједно са цјелокупним књижним фондом Народне библиотеке приликом њемачког бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Захваљујући великом познаваоцу старих српских рукописних и штампаних књига, Ђорђу Сп. Радојичићу, који је годину дана раније (1940), проучио, описао и преписао текст, рашчитао га и приложио фотографије овог буквара, знамо како је изгледала прва верзија Буквара инока Саве Дечанца. Пет дана после објављивања првог издања буквара, 25. маја 1597. године, објављено је и друго издање буквара. Штампано је као четворолисно издање димензија 10,1 x 7,8 сантиметара и чува се у Народној библиотеци Србије у Београду. Други примјерак, коме недостаје први лист, налазио се у Народној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине у Сарајеву,али је услед ратних дешавања изгорио у пожару 1992. године.
Аутори Буквара су двојица јеромонаха: Стефан, игуман храма Пречисте Богородице (претпоставља се да се храм налази у Боки Которској), и јеромонах Сава из манастира Дечана. Обојица јеромонаха су поријеклом из Паштровића. Податке о њима налазимо у поговору на крају Зборника, који су они штампали пре Буквара – 19. маја 1597. године. Судећи по Бувару, јеромонах Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође, Инок Сава је данашњим филолозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.
Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вјековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Стефановић Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године Љубомир Стојановић није пронашао приређујући Каталог Народне библиотеке Србије и унио га као Први српски буквар инока Саве међу првим дјелима српске писмености. Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. вијеку. Једно од таквих фототипских издања објављено је у сарадњи манастира Градиште и Удружења Паштровића из Београда, 2009. године. Значај приређивања фототипског издања Буквара је од велике важности за српски национални, вјерски и културни идентитет. Поред свега можемо да уочимо да Буквар има и својих мана, и то крупних, ако га мјеримо педагошком мјерилима садашњице, али он је за своје доба био савремен и напредан буквар (онолио колико и су му били и извори). Међутим, када се узме у обзир да је у 16. вијеку мало која европска земља и свјетска култура располагала сопственим училима, писменима, азбучницима, значај овог буквара је тим већи. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи па самим тим и то доба и Свијету примијењен фонетски принцип читања. Такође, на првој страни Буквара штампана је азбука, потом слиједе самогласници, затим слогови, имена свих слова аз, буки, веди ,благог ,добро ,јесте …).
На основу изложених чињеница јасно можемо да закључимо да је основни циљ приређивача био да путем објављивања фототипског издања Буквара јасно прикаже колики је значај српског језика и ћириличног писма у очувању идентитета српског народа на свим просторима, а посебно на простору данашње Црне Горе гдје се име српског језика и ћириличног писма потискивало из јавне свести,још од времена гувернадура Радоњића ,са паузама до 29.новембра 1943 .године ,када су декретом о слому Краљевине Југославије укинули српски језик и увели братство – јединствени Српско- хрватски са наративом брисања свега српског из Црне Горе .Посебно на удару било је Српско приморје и његов апсолутно већински Српско- православни народ Није,Грбља,Побора, Паштровића .На тим просторима нарочито Пиперски комунисти извели су прави етноцид над читавим једним народом који је створио Зету и Црну Гору са Брдима .
( наставиће се)
