ПИШЕ: Лана СМИТ

Драгомир Драгиша Васић је био херој који је волео своју земљу и народ, за које је на крају и дао свој живот. Као што стоји у Јеванђељу Јовановом: „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје.“

Рођен 2. септембра 1885. године од оца Вићентија и мајке Христине Васић у Горњем Милановцу, Драгиша је био једно од двоје преживеле деце, од укупно петоро. Постао је цењени адвокат, уредник, романсијер и војни стратег, који се борио у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату.

Венчао се 1913. године са Радојком Рибарац, ћерком Стојана Рибарца, веома угледног политичара, једног од најбољих говорника у историји Народне скупштине. Наредне године (1914), рођена је њихова ћерка, Бранислава (Бранка) Васић, која је била њихово једино дете, јер је Радојка умрла три године касније (1917) док је Драгиша био у рату. Бранка Васић је била моја бака, једна изузетно прелепа жена у сваком смислу те речи. Звали смо је Макица, односно скраћено Маки.

Следећи брак, Драгиша је склопио 1924. године са Наталијом Александровном, ћерком руског генерала, члана Царске армије. Њихова ћерка, Татјана (Тања), рођена је наредне 1925. године. Она је била тетка моје мајке, једна јако паметна и дивна жена, која је већи део свог живота посветила очувању успомене на свог оца и његовом враћању на право место у историји.

Моја мајка  Божана (Bonnie) Попов Продановић (Proden), била је друго до четворо деце Бранке и Србислава Попова. Моја тетка Светлана (Лана) Попов Брашован најстарија је од све њихове деце. Недавно сам причала са њом и питала сам је да ли се сећа свога деде Драгише? Поделила ми је своје сећање: „Ми смо га звали декица. Сећам се да је долазио код нас недељом на ручак. Био је јако диван декица. Јако је волео породицу и фамилију. За време рата, Енглези су се нудили да дођу по њега да га спасу, али он је одбио. Није хтео да остави Србију и породицу. Тако ми је мама причала. Био је велики Србин, националиста. Сећам се да смо често ишли у Горњи Милановац. Декица је био једна топла и нежна особа коју су сви волели. Куповао нам је воће и чоколаду за Божић, као и хаљине и џемпере и китили бисмо јелку. Тетка Тања је била мала, она нас је пазила. Била је једанаест година млађа од Макице (Бранке). Како је лепо било… Имао је адвокатску канцеларију у центру Београда, Васић-Жујовић, заједно са партнером. Када смо били мали, мама нас је водила у канцеларију.“

Током Другог светског рата, у бившој Краљевини Југославији, Драгиша се борио против нацистичких окупатора споља и комунистичких узурпатора изнутра, заједно са генералом Дражом Михаиловићем, чија десна рука је био у оквиру четничког покрета. Мајор Ричард Фелман, оборени амерички пилот, који је био спашен од стране четника, написао је у својим мемоарима: „Касно поподне упознао сам се са потпуковником Драгишом Васићем, који је дошао да ме поздрави. Остављао је јако пријатан и упечатљив утисак. Уредно одевен, снежно беле косе и кратке брадице. Био је један од највећих издавача и уредника у Београду пре рата. Након немачке инвазије, напустио је свој дом и посао и отишао у брда да се бори за слободу. Михаиловић га је именовао за комаnданта у округу где сам ја био. Његова жена Наталија, бивша наставница, била је преводилац. Била је прва особа коју сам срео, а да је знала да прича енглески. Драгиша и ја смо седели испод једног великог дрвета окружени мештанима и дуго причали, остављајући ми утисак једног заиста изузетног човека. Рекао ми је да се људи осећају почастовано што сам ту, како им је драго што виде америчког пилота, који се бори против заједничког непријатеља. Срби су провели скоро целу своју историју борећи се против различитих непријатеља за слободу и достојанство. Живот без слободе није имао значаја за њих.“

На крају, нацисти су изгубили, а комунисти завршили као победници, док је Драгиша убијен негде око 24. априла 1945. године. Након тога, нови режим је конфисковао сву његову имовину, забранио његова дела и трудили су се да избришу Драгишино име, дајући му једну ироничну титулу-непријатељ народа, али у томе нису успели до краја. Иако су се многи Драгишини рођаци и чланови породице бојали да причају о њему, ипак је успомена на њега опстала, о чему нам сведочи и ова трибина.

Драгиша и Татјана Тања Васић крајем 1943, у околини Тополе

Начин, место и датум Драгишине смрти остали су непознати. Неки аутори, попут Томаса Флеминга, помињу страшни логор Јасеновац као највероватније место смрти. Моја тетка Тања Васић Јанићијевић, написала ми је у једном писму: „Он је убијен у априлу 1945. године на крају Другог светског рата. Постоје две верзије. Према једној, убиле су га усташе у логору Јасеновац (најстрашнији логор у Хрватској за време Другог светског рата, где је убијено 700 000 људи, углавном Срба, Јевреја и Цигана). Према другој верзији, убијен је у Бања Луци од стране ОЗНЕ, тадашње комунистичке полиције. Тада је имао 60 година. Био је велики родољуб (патриота). Борио се за Србију седам година, у балканским ратовима и Првом светском рату. Био је врло храбар и два пута рањен. Имао је орден за храброст и орден Белог орла са мачевима (високо одликовање). Био је врло познат српски књижевник и члан Академије наука и уметности. Уређивао је новине и писао многе чланке. Био је републиканац и опозиционар. Његови чланци су често забрањивани. Био је веома угледан београдски адвокат, потпредседник Српског културног клуба и уредник листа Српски глас.“ (31. март 1998. године)

У следећем писму, Тања ми је написала: „Име мог и Макичиног тате, а твог прадеде Драгише Васића, уписала сам на споменику у Горњем Милановцу, иако ту није сахрањен, јер и поред свих мојих покушаја и трагања нисам успела да тачно сазнам ко га је убио и где је покопан. Зато сам и његово име уписала тамо где би требало да буде сахрањен, у својој породичној гробници, да барем могу на том месту да упалим свећу.“ (11. март 2000. године)

Иако Тања није успела да утврди околности и начин смрти свог оца, успела је да очисти његово име. Као резултат њеног неуморног напора и покушаја, успела је да га званично рехабилитује 3. децембра 2009. године.

Књижевни рад Драгише Васића, који је био забрањен, постао је поново део јавности током осамдесетих година, након смрти Јосипа Броза Тита. Постепено, Драгишина дела су полако постајала део јавности, који се интересовала за његов рад.

Најбитније, његова најближа породица га никада није заборавила. У Америци, где нас је мој отац Драгиша Продановић довео да би побегао од комунистичног режима, одрасла сам слушајући приче о храбрости, патиротизму и интелекту свог прадеде. Како сам бивала старија, успела сам да успоставим контакт са тетком Тањом у Београду, желећи да знам више о њеном оцу и нашој породици. Она ми је написала много лепих и јако детаљних писама. Током 2009. године, испланирала сам пут у Србију, заједно са тетком Светланом, по којој сам и добила име. То је био мој први повратак у отаџбину. Наши рођаци су то назвали путовање две Лане. Имале смо много занимљивих доживљаја и посета, укључујући и посету Новом гробљу у Београду. Положила сам цвеће на гроб Радојке Рибарац Васић, моје прабабе и Драгишине прве жене. Она је сахрањена заједно са својим родитељима, Стојаном и Јеленом Рибарац, и браћом, Димитријем и Војиславом. Положила сам руку на тај уклесани споменик и прошапутала: „Нашла сам вас.“

Такође, провела сам неколико дана са тетком Тањом у њеном стану у центру града. Када смо се први пут среле осетила сам блискост као да смо се знале цео живот. Прво вече код ње, нас три смо седеле за Тањиним кухињским столом, причале и смејале се. Волела бих да могу опет да се вратим у тај тренутак и осетим ту блискост опет. Следећи пут када сам посетила Србију, било је 2013. године, за Тањину сахрану, где смо њен пепео положили у мајчин гроб.

Сачувала сам аудио снимак који сам направила током прве посете Србији, где ми је Тања описала како су она и Наталија биле кажњене због Драгишиног ангажовања у четничком покрету током Другог светског рата. Тада ми је испричала: „Ми смо исто биле у ужасној ситуацији. Тата је био код Драже Михаиловића. Немци су нас ухапсили, маму и мене, и шест месеци смо провеле у затвору на Бањици и замало нас нису стрељали. И Бранка је долазила, доносила нам пакете. Јао, како је она била добра! Тај логор је био велика кућа, коју су чиниле велике собе у којима је било по педесет, шездесет жена, а решетке на прозорима. Грозно! Једанпут у отприлике петнаест дана дозвољавали су да се доноси храна, као у пакетима. И ми смо гледлаи кроз прозор, знаш, ту су били стражари са пушкама, и Бранка стане и гледа у прозор. И ја јој машем, а нисмо смели ни да машемо. И она је нама доносила, одвајала од уста што кажу, да донесе нама нешто. Јако је била добра. И тако је све то било. Све је то могло да буде лепо да није био тај рат. Сви би били срећни и задовољни.“

Многи научници и историчари истраживали су живот и дело мог прадеде, причајући о његовој величини и интелекту. Професор Универзитета у Београду, Мило Ломпар написао је: „Драгиша Васић представља јединствени аспект српске уметности, као и српског интелектуализма. То значи активно учешће у животу и спремност на жртву у сваком смислу те речи. Идеја жртве и жртвовања присутна је у целокупној Васићевој прози.“

У есеју под називом Савремена релевантност дела Драгише Васића, аутор је написао: „Зато што је Васић као свој књижевни задатак изабрао да пише о људима које треба разумети, упознати и не заборавити, он је, по мом мишљењу, релевантан и дубок аутор, чак и стотину година после својих првих објављених дела. Заправо, када мала нација као што је Србија има писца који саосећа са својим народом и тако га савршено разуме, он не сме бити заборављен, већ промовисан. Он је писао из свог искуства, као непосредни учесник стварних историјских догађаја. Васић је свој живот проживео до краја делећи судбину свог народа. Његов живот може се видети као метафора свих оних кретања и промена које су се одиграле на ветровима судбине у једном бурном историјском раздобљу за српски народ.“ (професорка Вишња Костић, Универзитет у Београду, Serbian Studies, специјално издање 2011. године)

Од малих ногу осећала сам се поносно што сам потомак једног тако великог човека. Захваљујући мојој породици, која је сачувала сећање на њега, имала сам осећај да сам и ја на неки начин могла да разумем и боље упознам нашег декицу. Свако од нас га може боље упознати и кроз многе историјске податке и дела која је оставио иза себе.

Захваљујем се на позиву да некако допринесем овој трибини и волела бих да сам могла да будем ту. Топло ми је око срца када видим да још увек постоје људи који су спремни да посвете своје време и енергију ка очувању сећања на Драгишу. Моје мисли су са свима вама. Сигурна сам да би тетка Тања била срећна да зна да и даље постоје људи који причају о њеном оцу. Овим путем се обраћам и предавачима, са жељом да ме контактирају како бих сазнала више о мом прадеди и породичној историји. Хвала још једном свима који организују ову трибину и који чувају успомену на Драгишу!

Писмо Лане Смит прочитано

на трибини ”Живот и дело

Драгише Васића”, која је одржана

23. децембра 2025. у Градској биб-

лиотеци у Чачку, поводом 140-те

годишњице од рођења и 80-те

годишњице од смрти

Драгише Васића

Превела:

Милица Васовић