Новак Ковијанић важио је за угледног морачког домаћина. Са породицом је живио у селу Ђуђевина. Из два брака имао јешесторо дјеце. Најстарији Тома био је из првог брака. Њему је дао имање које је отац му, Јоко, добио на пушку, а он је живио на старевини. Из другог брака са женом Станом Новак је имао Војина, Богољуба, Јелу, Рајка и Јелисавку.
Као и већина Морачана, Новак је са синовима учествовао у јулском устанку против окупатора ступивши у устаничку војску. Богољуб је још 1940. примљен у СКОЈ. У јесен 1941. комунисти су приступили ликвидацији угледнијих људи и домаћина у срезу колашинском. Међу првима је, поред своје куће у Вочју, убијен Новаков извањи стриц, угледни домаћин Василије Миладинов Ковијанић, ветеран ранијих ратова и носилац сребрне Обилића медаље, наводно као „италијански и југословенски шпијун“. Ово убиство било је сигнал за Ковијаниће, а и друге Морачане да иступе из комунистичке војске – партизана. Војин и Богољуб приступили су четницима након пада Колашина, фебруара-марта 1942. године.
Рат се завршио, а они су остали у шуми, у скривању, не зато што су починили неки злочин, веђ зато што је ОЗНА немилосрдно ликвидирала све припаднике заосталих четничких јединица. Видјевши да не могу дуго остати у скривању, Војин је ступио у контакт са Мијајилом Радовићем, предсједником МНО Манастир Морача како би се предали властима. Циљ му је био да спаси брата Богољуба који иза себе и није имао неку ратну биографију, а није се ни замјерио партизанима. Састанак је договорен у Новаковој породичној кући у Ђуђевини за 19. новембар 1946. године увече. Око 10 сати укућани су примијетили да се неко шуња око куће. Мијајило и Војин отворили су врата. Из мрака су одјекнули пуцњи из аутоматске пушке од којих су рањени Мијајило и Новаковак ћерка Јелисавка, а Војин је успио да умакне из куће. Познати шеф колашинске ОЗНЕ, Панто Перовић га је сустигао и убио недалеко од куће, а затим се вратио у кућу Ковијанића. Без много размишљања, својим аутоматом убио је Новака, жену му Стоју, рањену Јелисавку и малољетног сина Рајка. Рајка је убио да не би имао ко да се свеће, за сваки случај, да непретекне ко од Новакова потомства.
У кући Ковијанића више није било живе душе. Кажу да животиња навикне на свога газду и пати за њим. Тако је и шаров, везан испред куће, завијао за својим несрећним домаћинима. Егзекутор се није двоумио. Пуцњем у главу спасио је шарова патње.
Мијајило Радовић је тешко рањен понешен ка Колашину. Издахнуо је на Црквинама. Власт није дозволила да се посмртни остаци породице Ковијанић сахране у гробљу. Сахрањени су у клачинару иза куће у којој су и убијени. Имовина Новака Ковијанића конфискована је у корист државе.
Богољуб Новаков те кобне ноћи налазио се у скривању али не за дуго. Након неколико недјеља убијен је изнад села Јасенове, ка Церовици. Ковијанић Јоков Новак, рођен 1877. у Ђуђевини, општина Доњоморачка, земљорадник. Убијен је након рата са супругом Станом, кћерком Јелисавком и синовима Рајком и Војином у кући од комуниста 1946. године. Новакова Стоја, рођена Бојић, рођена је 1893. у Горњој Морачи, општина горњо морачка, домаћица. Убијена је са својом породицом у кући од комуниста 1946. године. Новаков Војин, рођен 1915. у селу Ђуђевина, општина Доњоморачка. Убијен је од комуниста са својом породицом у Ђуђевини 1946. године. Срески народни суд у Колашину пресудом бр. 37/45 од 16.11.1945. године одузео је Војину непокретну имовину од 4,5 рала воћњака, њиве и ливада на којој је било засађено 285 комада родних стабала воћа.
Ковијанић Новакова Јелисавка,рођена 1926. у Ђуђевини, општина Доњоморачка, домаћица. Убијена је са родитељима и браћом од комуниста у кући 1946. године.
Ковијанић Новаков Рајко, рођен 1929. у Ђуђевини, општина доњо морачка, земљорадник. Убијен је у кући од комуниста 1946. године.
Ковијанић Новаков Богољуб, рођен 1922. у Ђуђевини, општина Доњоморачка, земљорадник. Није одступио 1944. остао је на терену. Мучки убијен од органа власти у Церовици, у Ровцима 1947. године.
Посмртни остаци породице Ковијанић су ексхумирани 19. септембра 1997. године и сахрањени на локалном гробљу. Сахрану је обавио Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије са свештенством, фамилијом и пријатељима породице Ковијанић.
Сачинио, Милош К. Војиновић