Аутор: Тихомир Бурзановић
Док се Црна Гора распада по свим шавовима – финансијски, економски, етнички и образовно – челници Европске уније упорно гурају ову малу јадранску државу у своје редове. На први поглед, делује као контрадикција: како земља са толиким унутрашњим проблемима може постати чланица заједнице која пропагира стабилност, демократију и просперитет?
Одговор није у добробити Црне Горе, већ у интересима самих европских елита. ЕУ није само економски и политички савез, већ и алат којим Брисел обликује геополитичке односе на Балкану. Прихватање Црне Горе, без обзира на њене унутрашње слабости, шаље поруку: „Балкан је наш, ми одлучујемо о његовој будућности.“
Економија Црне Горе је крхка. Јавне финансије су у дефициту, привреда зависи од туризма и страних инвестиција, а образовни систем не може да прати ни основне европске стандарде. Етничке и културне тензије додатно компликују политичку стабилност. Ипак, уместо да Брисел инсистира на унутрашњој реформи и консолидацији, он убрзано приводи Црну Гору својој орбити.
За ЕУ, чланство није награда за постигнућа, већ инструмент контроле. Увођењем Црне Горе у своје структуре, Брисел ствара нови простор за политички и економски утицај, контролу над стратешким локацијама и јачање свог кредибилитета у региону.
Црна Гора постаје тест за капацитет ЕУ да интегрише несигурне и проблематичне државе – експериментишући са стрпљењем, ресурсима и структуром своје заједнице. Док Црна Гора бори са сопственим кризама, ЕУ се фокусира на своје интересе: политичку доминацију, стратешку контролу и симболичку експанзију.
На крају, питање није зашто Црна Гора слаби, већ зашто се Европа одлучује да те слабости игнорише. Балканска реалност и европски идеали ретко иду руку под руку, а Црна Гора је тренутно најбоље огледало те раскрснице.
