ГОРАН КИКОВИЋ: Уважени господине Миличко Трифуновићу, Ви сте предсједник Удружења добровољаца до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране од 2014. године, што значи пуну деценију, прије тога били сте и потпредсједник. Шта нам можете рећи о циљевима Удружења?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: Циљ постојања Удружења данас јесте да окупља потомке и поштоваоце ратних добровољаца ради његовања славних слободарских традиција добровољачког покрета, слоге, развијања патриотских осјећања, чувања духовних вриједности и културних добара српског народа.Ове године славимо значајан јубилеј 90 година од оснивања Удружења ратних доборовољаца Среза беранског 18. фебруара 1934. године и то смо урадили баш на тај дан на Полици код Берана. Сјетили смо се тога дана да је у Беранама 18. фебруара 1934-те одржана Оснивачка скупштина Ратних добровољаца Среза Беранског. Сједници је присуствовало 150 добровољаца. На Скупштини је изабрана следећа управа: Милан М. Вуковић, окружни начелник, предсједник Удружења; Никола Трифуновић, капетан, потпредсједник, који је од 1938. до 1941. године био предсједник Удружења; Панто Малишић, учитељ, секретар Удружења чије име носи славна Беранска гимназија; Вукић Вујошевић, трговац, благајник Удружења; и чланови: Зарија Јоксимовић, учитељ, предсједник Беранске општине;

Симо Поповић, капетан у пензији са Полице; Милутин Голубовић, сељак са Буча; Богдан Обрадовић, учитељ из Лубница; Стојан Малевић, рез. потпоручник из Будимље;

Милутин Бојовић, сељак из Загорја и Лаза Димић, резервни официр у пензији из Берана. У тадашњем Беранском срезу било је 1 200 добровољаца.

ГОРАН КИКОВИЋ: Уважени господине, Миличко Трифуновићу, шта нам можете као предсједник Удружења добровољаца до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране, можете рећи о обнови рада Удружења у Беранама ?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: Удружење у Беранама постоји од 15. новембра 1996. године и ради и дјелује преко регионалног одбора који има своје органе: Скупштину, предсједника, четири потпредсједнике, секретара и два члана руководства Удружења. Удружење односно регионални одбор има мјесне секције, секцију младих и секцију жена, које раде и дјелују на његовању славних слободарских традиција добровољачког пократа. Рад Удружења је обновио 15. Новембра 1996-те публициста Радомир П. Губеринић, који је био први предсједник.Почасни предсједник био је угледни старина из села Калудре Љубомир Бабић као једини живи добровољац из Балканских и Првог свјетског рата, потпредсједник примаријус др Миленко Вујовић, чланови одбора су били: правник Милош Барјактаровић, професор историје Драгомир Мијатовић и агроном Марко Бабовић.

Удружење добровољаца до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране, ради и дјелује преко регионалног одбора који има своје органе: Скупштину, предсједника, четири потпредсједнике, секретара и два члана руководства Удружења. Удружење односно регионални одбор има мјесне секције, секцију младих и секцију жена, које раде и дјелују на његовању славних слободарских традиција добровољачког покрета.

ГОРАН КИКОВИЋ: Уважени господине, Миличко Трифуновићу, шта нам можете рећи да ли је Удружења у Беранама оправдало своје постојање од када сте како кажете 15. новембра 1996. Године обновили рад ?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: Удружење је у протеклом периоду оправдало своје постојање, јер је уз помоћ шире друштвене заједнице и многих добротвора, потомака и поштовалаца обновило и подигло дванаестспоменика и спомен обиљежја само на територији општине Беране и то: Од 1997. године када је подигнут споменик погинулим борцима Васојевићке бригаде који су на Штедиму 1912-те сахрањени. Њихови земни остаци сахрањени су код манастира Ђурђеви Ступови; 1998. године подигнут је споменик Поличким устаницима и војницима Друге Српске армије, који су умрли приликом повлачења 1915. године, а споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици; 2003. године подигнут је споменик борцима Рудешке битке, у којој су устаници Васојевићâ на челу са војводом Миљаном Вуковим Вешовићем поразили турску војску предвођену Селим-пашом. У бици је погинуло око 2 000 Турака, међу којима и Селим-паша и његов син Ибрахим-бег (Селим-пашу је посјекао Стефан Ћорац из Дапсића). У борби је погинуло и 300 устаника; 2005. године подигнут је споменик над гробом јунака и стотинаша Или-Петра Стијовића у сарадњи са мјештанима села Црвско и Ђаловићи. Или–Петар Стијовић је погинуо 1861-ве у пробоју 300 Васојевића према Србији, а наш Одбор једном годишње посјећује његов гроб, који одржава мјештанин села Црвско Славко Маслак; 2006. године обновљен је споменик Краљу Александру Првом Карађорђевићу (1888-1934) у Тифранској клисури, код Доњег Заостра, на старом путу Беране-Бијело Поље. Краљ Александар Први Карађорђевић је пут урадио 1929-те и српски народ Васојевићâ му је у знак захвалности 1929. године подигао споменик; 2008. године подигнут је споменик учесницима Доњоржаничке буне, као и свим погинулим у ратовима против Турака са подручја Доње Ржанице, Калудре, Загорја, Роваца и Доњих Луга. Споменик је подигнут на Доњоржаничком гробљу; 2011. године подигнут је споменик попу Јосифу Поповићу Михајловићу (1810-1865), племенском капетану Доњих Васојевића. Споменик је подигнут код цркве Свете Тројице на Полици у сарадњи са Црквеним одбором – Полица; 2011. године подигнут је споменик Калударској буни из 1912. године код Основне школе у Калудри, заједно са мјештанима Калудре. Такође 2022. године тачније 18.септембра подигнут је споменик погинулим јунацима Горњих Села у вријеме Првог српског устанка када је овај крај био попаљен и становништво поубијано од арнаутских хорди из сјеверне Албаније.

ГОРАН КИКОВИЋ: Господине, Трифуновићу, поред обнове и подизања споменика и спомен обиљежја шта су још биле активности Удружења у Беранама ?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: Наше Удружење добровољаца ратова као најстарије удружење које је 18.фебруара напунило 90 година од оснивања и ове године слави јубилеј има и 28 година од обнове рада и дио је заједничких активности других Удружења окупљених око саваза српских удружења Српске народне одбране Васојевића,то мора да се овдје и свуда саопшти и то да је наше Удружење добровољаца до 1918. њихових потомака и поштовалаца Беране, поред Српског историјско културног друштва “Никола Васојевић“ Беране и Удружења Српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица, организатор многих културно-историјских манифестација,које су традиционалне природе и тона простору Васојевића, Црне Горе, Србије и Републике Српске, организовала велики број сусрета културе и књижевности за памћење, као што су : “Савинданске свечаности“, “Сретенске свечаности“, “Пријатељски и братски сусрети кроз мјеста и градове Србије“, “Видовданске свечаности“, “Преобаженске свечаности“, организатори смо и “Меморијала Бранка Радева Ђукић“ на планини Чакору, затим организујемовише од деценију ипо “Дане сјећања на српске јунаке и добровољце“, који су посвећени јунацима и добровољцима из области Васојевића погинули кроз историју за крст часни и слободу свету. Први предсједник нашег саваза био је књижевник Бранислав Оташевић, док је сада историчар Горан Киковић.

ГОРАН КИКОВИЋ: Господине, Трифуновићу, Ваше активности у Удружењу добровољаца до 1918. њихових потомака и поштовалаца у Беранама и цијелог савеза редовно прати часопис Глас Холмије из Берана. Шта нам можете рећи о томе?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: То је тачно да прати наш рад и о њима пише часопис за књижевност,историју и културу “Глас Холмије“, који излази на српском језику и ћириличном писму у Беранама у издању Српског историјско културног друштва “Никола Васојевић“ Беране. Часопис “Глас Холмије“, је већ афирмисани часопис који је изашао из штампе јуна 2012. године у Беранама. Главни и одговорни уредник и оснивач од самог почетка је млади и бистри момак шрофесор историје Горан Киковић, који је аутор 12. књига из области историје и ове године слави двадесет година научно истраживачког рада. Желим да му на почетку честитам и њему овај велики јубиле, јер је Киковић од 2001. до 2014. био и предсједник Удружења, чији сам ја сада предсједник. И ако годинама у свом раду има финасијских потешкоћа, часописа за књижевност, историју и културу „Глас Холмије“, опстаје и излази редовно, али нажалост, ни цента није добио од институција државе Црне Горе, ипак је од оних који цијене његов рад добијао подршку и зато је из његове богате ризнице изашло 63. броја овог часописа који завређује све већу пажњу читалаца и који је од локалног часописа постао регионални српски часопис за којег знају сви учени Срби са обје стране Лима, Зете, Таре, Мораче, Дрине, Саве и Дунава. И ако су му бројни скептици прорицали никакву будућност и да часопис неће дуго трајати очигледно су се преварили, јер како је рекао умни Србин и Васојевић Вук Караџић “’Народу се на силу не може ништа дати, али на силу му се може све узети“. “Глас Холмије“ народ није заволио силом него вољом, јер се пуних 12година борио за све провјерене вриједности српскога народа, а то су: Светосавско православље, српски језик и ћирилично писмо, истина о српској аутохтоности на балканском полуострву, за српску културну историјску баштине и светиње који су нам оставили наши преци, прије свега Немањићи од којих потичу Васојевићи. Часоис се залаже за свој српски индетитет и шири поруке љубави поштовања према другим вјерама, његова порука је будимо своји на своме, чувајмо своје, поштујмо туђе. Зато је својом садржином изазвао пажњу и пронашао пут до читалаца не само на просторима Балкана, већ се примјерци сваког броја часописа налазе у Конгресној библиотеци САД у Вашингтону. Часопис доноси вијести са ових простора у свим областима људског стваралаштва. Ту су изванредне репортаже о нашим завичајним личностима, догађајима, селима, мјестима, улицама и варошима из пера главог и одговорног уредника Горана Киковића које читаоци радо читају, за репортажу године од Удружења новинара Црне Горе поводом 150 година новинарства добио је награду за репортажу године 23. јануара 2022. што је највеће новинарско признање за новинара професионалца, а камо ли за Киковића који тај посао ради волонтерски и из љубави према истини. Ту су и бројни сарадници часописа који су истакнути научни дјелатници, академици, професори Универзитета, генерали, историчари, књижевници, публицисти, пјесници, ствараоци из различитих области друштвеног живота,који радо пишу и читају “Глас Холмије“. На крају треба закључити да је “Глас Холмије“ како би то казала данашња омладина постао “бренд“ и изборио се за свој индетитет на овим просторима, у томе свакако удјела имају главни и одговорни уредник Киковић, чланови редакције, чланови изавачком савјета, сарадници и наравно читаоци који критикују, похваљују, шире истину о нама и нашој прошлости, а умни људи нашега народу су казали да “без прошлости нема ни будућности.

ГОРАН КИКОВИЋ: Господине, Трифуновићу, Ваше активности у Удружењу добровољаца до 1918. њихових потомака и поштовалаца у Беранама и цијелог савеза се награђују и поштују.Ви сте добили и награду Берана. Шта нам можете рећи о томе?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: Такчно тако. Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране добило за свој рад престижну награду општине Беране плакету “21 јул“ 2013. године и то када је предсједник био Горан Киковићи тиме награђено за свој предани рад али је заборављено од стране државе Црне Горе и једини смо који обиљежавамо дане ослобођења у Првом балканском рату и у Првом свјетском рату..Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, Регионални одбор Беране, данас ради и дјелује веома успјешно али нема задњих година подршку нити општине Беране нити државе Црне Горе и ако смо најстарије и најактивније Удружење али немамо основне услове за рад,као што су просторије, нити имамо помоћ од институција него се финансирамо из сопствених средстава. Све ово говори у каквим тешким условима дјелујемо и радимо. Зашто држави Црној Гори не одговарају овакава удружења чији су преци ослобађали и бранили Црну Гору од Турског и Аусторо-угарског окупатора у Балканским и Првом свјетском рату. Посебно смо поносни на сарадњу са Удружењем из Војвода Степе, чији рад уткан и у наше активности. “Они су вриједни људи, потомци храбрих солунских јунака и добровољаца који нијесу заборавили ко су и од кога су. Обновили смо и подигли десет споменика и спомен обиљежја на простору Берана што говори о раду Удружења, које би хтјело да остави будућим покољењима драгоцјену историјску истину. Зато смо и поносни на наш рад“.

ГОРАН КИКОВИЋ: Господине, Трифуновићу, које су Ваше на крају овог интервјуа читаоцима ”Глас Холмије”?

МИЛИЧКО ТРИФУНОВИЋ: Удружењe ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца из Берана и прича о нашем 28-годишњем раду на очувању историјског сећања јесте хроника напора вриједних појединаца међу којима је свакако и наш почасни предсједник Горан Киковић, без чијег залагања неби било оваквих резултата. Ми радимо на томе да подсјетимо потомке на врлине предака, да им укажемо на предачки морални кодекс, да подсјете, забиљеже и опомену, да оставе траг и о прецима, али и о свом напору да се предачке врлине не забораве. Саморазумијевање себе, свог бића и идентитета у географско-историјском простору беранског краја и Васојевића ову врсту напора чини племенитим послом, послом који је невидљив у тренутку, али јесте у времену и као такав остаје и опстаје као чин вриједан пажње и дивљења, јер уграђује у мозаик памћења непрекидно нова подсјећања на старе врлине и даје потомцима нову боју историјског постојања и самосазнања да смо беочуг у животу и времену и да се континуитет на једном историјском простору не постиже само непрекидним животом људских заједница у њему него прије свега континуитетом мишљења и морала, истовјетности са својим прецима, свакако обојеном бојом савременог трајања. На путу свог опстајања током минулих вјекова Васојевићи, Србљаци, Шекуларци и друга племена из старе Црне Горе и Брда током прошлости изњедрили су бројне величине и народне трибуне, борце “за крст часни и слободу златну“. Они су се прославили кроз многе славне епопеје: Вртијељке, Мокре, Шекулара, Полице, Калудре, Виситора, Гребана, Дечана, Богићевице, Гласинца, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца… Треба ли подсјећати да су Васојевићи у балканским ратовима и у Првом свјетском рату имали дванаест батаљона војске, односно двије бригаде. Зато је и наша обавеза да се сјећамо наших предака, зарад нас самих – њихових потомака.